„Силос“ остао симбол незадовољене правде: Нема адекватних казни
Три деценије после затварања логора „Силос“ у Тарчину, породице и преживели Срби заточеници и даље чекају правду за злочине почињене над цивилима током рата.
Патње српских заробљеника у логору „Силос“ у Тарчину код Сарајева биле су неописиве, а ни тридесет година после његовог затварања правда није стигла наредбодавце и извршиоце злочина над Србима, изјавио је председник Савеза логораша Републике Српске Анђелко Носовић.
Он је указао да је пред Судом БиХ за злочине у овом логору осуђено тек неколико лица и то на, како је навео, минорне казне, иако је реч о једном од најтежих стратишта српских цивила у протеклом рату.
Носовић је подсетио да је „Силос" био логор смрти за Србе, у којем је било заточено више од 600 српских цивила, док су 24 лица преминула унутар логора – услед последица премлаћивања, тортуре и систематског изгладњивања. Логор је затворен 1996, више месеци након окончања ратних дејстава.
„Патње које су доживели српски заточеници у том логору биле су неописиве, а томе најбоље сведочи чињеница да су српске жене силоване, као и да је једно дете рођено у логору, а не у породилишту“,
рекао је Носовић.
Он је најавио да ће Савез логораша Републике Српске на Савиндан, 27. јануара 2026. обележити три деценије од распуштања злогласног логора Силос у Тарчину, на подручју сарајевске општине Хаџићи, уз присуство представника институција Републике Српске, бивших логораша и појединих страних дипломата.
О страдању Срба у Силосу говорио је и в.д. директора Републичког центра за истраживање рата, ратних злочина и тражење несталих лица Виктор Нуждић, који је истакао да је тај логор био место у којем је човечност свакодневно умирала.
„Тортура је била и само један једини дан проведен у овом злогласном логору. Тешко је, готово немогуће, и замислити какве су муке, глад, страх и понижење преживљавали заточеници пуних 1.300 дана само зато што су били Срби“,
навео је Нуждић.
Он је указао да су свакодневна тортура, систематско изгладњивање, брутална премлаћивања, психичка иживљавања и присилни рад били део свакодневице заточених Срба, од којих многи нису преживели сурове услове. Они који су преживели из логора су изашли с трајним последицама по тело и душу.
Нуждић је подсетио да се Хашки трибунал никада није суштински бавио логорима за Србе, иако је, према подацима Републичког центра, само на подручју Сарајева постојало више од две стотине (200) таквих казамата, међу којима је „Силос“ један од најмрачнијих симбола страдања српског народа.
Он је навео да је логор формиран у мају 1992. и да је наставио да постоји више од два месеца након потписивања Дејтонског мировног споразума, додајући да су многи логораши пре тога прошли кроз читав систем сарајевских логора.
„Иако се Суд БиХ бавио злочинима почињеним над Србима у логору Силос, коначан епилог је поражавајући, јер је свега седам лица осуђено на срамотне казне. Зато је наша обавеза да не заборавимо“,
поручио је Нуждић.
Зашто су изречене казне неадекватне
Подсећамо, сведочење о условима у којима су држани Срби у логору „Силос“ изнео је и бивши заточеник Славко Јовичић Славуј, који је у том логору провео највише дана. Он је говорио о томе да су логораши одвођени на прве борбене линије муслиманске војске, где су, како је навео, даноноћно копали прилазе, правили утврђења, ровове и бункере.
Према његовим речима, Срби заточени у „Силосу“ били су ангажовани и на прокопавању такозваног тунела испод аеродромске писте, који је касније коришћен искључиво за допремање оружја за потребе муслиманске војске.
„Тукли су нас и у камионима којима су нас превозили и вршили нужду нам нама“, испричао је Јовичић, наводећи да су се поједини Срби са принудних радова враћали тешко рањени, без појединих делова тела, док се неки нису ни вратили. „Убијени су“,
рекао је он.
Јовичић је подсетио да је на суђењу осморици осумњичених за злочине над Србима у „Силосу“ сведочио шест пута и да је и у судници изјавио да је тај логор био најзлогласнији у протеклом грађанском рату у БиХ. Он је навео да су логораши, „како су утврдили стручњаци и на основу исказа сведока“, мучени на 167 начина, додајући да је сва документација о тим злочинима „била предата“ бившој главној тужитељки Карли дел Понте.
Осврћући се на наредбу Бехаија Крњића, тужиоца Тужилаштва БиХ, о обустављању истраге против 455 лица за ратне злочине у логорима „Силос“, Тарчин и ОШ „Девети мај“, Јовичић је истакао да „не може“ тако лако бити стављена тачка на злочин за који постоје докази и живи сведоци, иако је, како је навео, до сада умрло око 100 бивших логораша.
„Не може се одговорност за злочине у ’Силосу’ свести само на осморицу припадника бошњачке војске и полиције, шта је са оснивачима и налогодавцима, у чему су пресудну улогу имали кључни чланови ратног политичког и војног руководства у Сарајеву“,
рекао је Јовичић.
Поводом тужилачких одлука, из Тужилаштва БиХ је раније саопштено да је након вишегодишње истраге међународни тужилац подигао оптужницу против осам лица у предмету „Мустафа Ђелиловић и други", док је део предмета прослеђен Кантоналном тужилаштву у Сарајеву, а за већи број пријављених лица донета је одлука о неспровођењу истраге због недостатка доказа.
СПН је писао о окупљању бивших заточеника и њихових породица у Тарчину у Хаџићима 20. јануара 2026.
