„Јасеновац – трајна опомена“: Сведочанство монструозности усташтва и НДХ

У Скупштини Србије отворена је изложба „Јасеновац – трајна опомена”, коју је организовао Музеј жртава геноцида уз подршку Министарства културе Србије.  Место изложбе је централни хол. Циљ изложбе је да објективно и целовито прикаже страдања невиних жртава у систему концентрационих логора смрти Јасеновац, симболу Србицида који је починила НДХ у Другом светском рату, а повод – 80. годишњица ослобођења система логора Јасеновац.

Приликом отварања 16. јануара 2026, потпредседник Скупштине Србије Јован Јањић рекао је да је у тзв. Независној Државни Хрватској (НДХ) било законски одобрено убијање свих који су је могли угрозити. Он је истакао и геноцидну политику коју је спроводила.

„Усташки злочинци хвалили су се да су побили стотине хиљада Срба”, о чему су сведочили нацисти и други извори, рекао је Јањић том приликом. То је потврдила чак и Земаљска комисија Хрватске за утврђивање злочина окупатора, која у послератном извештају констатовала страдање 500.000-600.000 људи, уз напомену да никад неће моћи бити утврђен тачан број жртава.

"Број жртава не може бити мањи, тај број је најмање око 700.000", рекао је Јањић, наводећи да се данас дешава бескрупулозна ревизија историје, којом се драстично умањује број жртава у Јасеновцу и НДХ. Осим увреде истини и сећању на жртве, као и њихове потомке, то и забрињава – јер изгледа да неко не жели да се окане зла, рекао је Јањић.

„Ревизијом историје скрива се ружна прошлост, не да би се учинио отклон од ње већ да би се на њој и даље стајало, то изазива сумњу да се методе из прошлости могу поновити. Онај ко оправдава ружну прошлост спреман је да је понови сада и у будућности или сада и сутра", изјавио је потпредседник Скупштине Србије Јован Јањић.

Аутор изложбе, извршни директор Музеја жртава геноцида, Никола Милошевски, истакао је да је Јасеновац био „највеће место страдања српског, јеврејског и ромског народа на територији НДХ”, мада је било и других логора.

"То није био радни логор, већ логор чији је циљ био истребљење народа и у ту сврху рад, глад, услови били су у служби смрти. Како Јасеновац може бити логор за људе против режима, када имамо примере српске деце која су страдала у овом логору како они могу бити непријатељи режима ако имају само две године? Циљ изложбе био је приказати предуслове геноцида, његову динамику и последице", каже извршни директор Музеја жртава геноцида Никола Милошевски.

Стручњаци Музеја жртава геноцида на изложби су јавности представили део архивске грађе коју баштине, која сведочи о животу, смрти, борби и страдању логораша у Јасеновцу: предмете, видео снимке, фотографије, документа...

Последњи дани постојања логора представљају и први сегмент поставке која приказује живот, смрт, борбу и страдање јасеновачких логораша.

Већ у првим недељама свог постојања, државни систем НДХ озаконио је терор над Србима низом правних аката чији је темељ тзв. „Законска одредба за одбрану народа и државе“, донета 17. априла 1941.

То је затим праћено масовним убиствима, као и масовним довођењем Срба свих узраста и оба пола у систем логора Јасеновац који се простирао дуж Саве и имао површину већу од 210 км².  За њима су довођени и Јевреји, Роми и политички противници свих националности. Место логора није случајно одабрано – мочварни терен пружао је одличну заштиту од спољних напада.

Од самог доласка у логор су злостављани, пљачкана је имовина. Садистичка убиства била су предмет поноса, па су јасеновачки крволоци предњачили у смишљању болесних начина да усмрте своје жртве. Такмичили су се и на дневном нивоу – ко ће више да их убије, секиром, тестером, пијуком, маљем, ножем... Дошло се до тога да је за њих посебно произвођен тзв. „србосијек“, алатка коју су као рукавицу навлачили на руку на чијем је бриду било сечиво. Све, само да не би превише замарали шаку држањем ножа – јер тако би им убилачки учинак био мањи.

Осим других видова мучења и убијања, заробљеници су морени и глађу. Дневно су могли добити свега 150-200 г плеснивог хлеба или 100 г кукурузног брашна размућеног у води. Притом су израбљивани принудним радом – што је био још један начин да се униште и истребе.

Сама изложба има две целине, једну – о логору током његове историје од августа 1941. до маја 1945, а други – о усташкој болници у Јасеновцу, где су џелате морале лечити њихове жртве.  

Та усташка болница у Јасеновцу постојала је од краја октобра/почетка новембра 1942, као ограђен скуп кућа, радионица, штала и других помоћних објеката који су припадали српским породицама Тривунчић и Клинцом. Тај други сегмент, "Хипократ у жицама", приповеда кроз биографије лекара и сведочанства преживелих непосредно по ослобођењу.

Аутори подсећају и да је Јасеновац један од ретких логора који је ослобођен изнутра. Када су Народноослободилачка војска и Црвена Армија почеле да напредују ка тим крајевима, јасеновачке масовне убице почеле су да уништавају доказе и убрзано убијају преостале заробљенике. Једна од последњих група које су остале у животу, њих више од 600, пошла је у пробој 22.априла 1945, како би избегли планирану ликвидацију. Преживело је само њих 117. Војна књижица једног од њих, Јована Живковића, део је изложбе.

Изложба ће бити отворена до краја јануара, а заинтересовани за посету могу се обратити Групи за едукацију Народне скупштине на бројеве телефона 011/3026-273 и 011/3026236.

СПН је раније писао о првом послератном документарном филму у ком се говори о 840.000 жртава логора Јасеновац.