Кравица, крвави Божић 1993: Незаборављене ране, неправде и губици

Напад на Кравицу 7. јануара 1993. остаје један од најболнијих догађаја у историји овог подручја, када је 49-ро цивила изгубило живот на дан кад је православни народ чекао да осване Божићно јутро. Био је то наставак етничког чишћења Срба у средњем Подрињу, слажу се представници организација српских жртава из бирочког краја.

Оно је почело хируршки прецизно 1992, уништавањем српских села и имовине – прорачунато, ефикасно и крајње немилосрдно.

„Злочин у Кравици је био добро планиран и дио је системског напада на српске положаје”,

рекао је Бранимир Којић, председник Општинске организације породица заробљених и погинулих бораца и несталих цивила Сребренице. Он је подсетио да је дза само месец дана у нападима на Бјеловац, Кравицу и Скелане убијено 186 Срба.

Напади из Сребренице и суседних подручја нису престајали ни 1993, пошто је на православни Божић упад хорди Насера Орића у Кравицу однео 49 живота, а више од 1.000 становника оставио без крова над главом. Како се догађало и целе 1992, с Орићевим трупама у напад је пошло више џихадистичких јединица са зворничког, власеничког и братуначког подручја.

Укупно пар стотина бранилаца – мештана српског села Кравица – није могло задржати напад више хиљада острашћених убица.

За њима су ишле жене које су пљачкале покретну имовину и одводиле стоку. Затим је уништавана сва преостала имовина. Према сведочењу самих очевидаца муслимана, Кравица пљачкана и горела 15 дана након Божића, све до напада на Скелане 16. јануара 1993.

То је био уобичајен след догађаја и у другим местима која су страдала у муслиманским нападима.

Сведоци масакра описују бруталност напада: заробљене мештане мучили су и убијали, ни деца нису била поштеђена, а село је опљачкано и запаљено. Многи преживели изгубили су чланове породице, укључујући и децу.

„Међу страдалима тог дана били су и моји синови Ратко и Ђорђе, као и бројна друга деца и старији људи. Све што смо имали уништено је, а преживели смо само захваљујући храбрости и пробијању кроз снег према Дрини“,

рекао је Драгомир Миладиновић, мештанин Кравице.

Радојка Филиповић из Организације породица погинулих и несталих лица додаје:

„Божић Мару, непокретну старицу (84 године), злостављали су, а потом у кући у Мратинцима запалили. Запалили су брачни пар Ивана и Миленку. Погинула су два брата Николића, два брата Миладиновића, два брата Богичевића, два брата Остојића. Богичевић Новица имао је само 15 година.“

Међу жртвама тог Божића били су у њена непокретна бака, Крстина Ерић (79) и њен супруг Негослав, који није хтео да је напусти (81), као и деца - петогодишњи Владимир Гајић, седмогодишња Биљана Николић, и дванаестогодишњаци Микајло Павловић и Зорица Божић.

Оне који су одведени у заробљеништво очекивала је горка и ужасавајућа судбина. Седморо Срба тог дана је нестало, од којих петоро још увек није пронађено. Међу њима су две жене, а 101 дете тог дана је изгубило једног или оба родитеља.

Због бруталности и обима злочина, а може се рећи и незаинтересованости босанско-херцеговачког правосуђа, многи случајеви још увек нису процесуирани, а преживели и данас обележавају страдање у сећању на своје најмилије.

Напади и масакри извршавани су најчешће на велике православне празнике, попут Божића, Видовдана и Петровдана, а заробљене су подвргавали мучењима и бруталном иживљавању, сведочили су преживели мештани.

У нападу је – осим кућа и имовине мештана – опљачкана, поругана и спаљена и кравичка црква – храм Светих апостола Петра и Павла. Она је као парохијски храм служила мештанима Кравице, Реповца, Хранче, Јежестице, Полома и више околних заселака.

Дивљања и скрнављења нису били поштеђени чак ни гробови Срба из Кравице и околних села. Орићеве хорде су их масовно раскопавале, пљачкале, унакажавале тела покојника и остављале их на милост и немилост како атмосферским приликама, тако и зверима, рекла је Радојка Филиповић.

Осим Кравице, страдала су и околна села и засеоци, а број погинулих Срба у средњем Подрињу током рата процењује се на више од 3.200, од којих су више од половине – цивили.

Од почетка рата, априла 1992, па све до половине 1995, муслиманске снаге из Сребренице стално су упадале у српска села око Кравице, Братунца, Милића, Скелана и Зворника. Убијали су редом, пљачкали и палили српску имовину коју нису могли присвојити.

Заробљеници су мучени, масакрирани, одсецане су им главе и истицане јавно у Сребреници. Забележено је чак и да је Србин Ненад Ранкић печен на ражњу.

Анђелку Млађеновићу из Јежештице одсекли су главу пред мајком Савком, која је гледала како јој кољу синове, а затим су заклали и њу - с још неколико цивила који су били сведоци злочина. Анђелкову главу везали су за ауто и одвезли у Сребреницу, затим су је шутирали по Сребреници као лопту. Деци су говорили да виде „како изгледа ћетнићка глава“.

О томе постоје и фотографије, а о томе је посведочио Драгомир Миладиновић, чија су два сина погинула тог дана.

Такво дивљаштво наставило се и после проглашења заштићене зоне УН у априлу 1993.

На почетку рата, у Сребреници је остало око 50-ро Срба, од којих је преживела само једна сенилна старица. Друга старица, Иванка Мирковић, нађена је заклана на кућном прагу у јулу 1995, кад је Сребреница пала. Живела је поред полицијске станице, која је тад служила као логор за Србе.

Да ли би и она преживела да је била сенилна, питање је на које нећемо добити одговор. Оно што сигурно знамо је да је све време рата слушала крике злостављаних Срба и видела њихове муке, као и да су је зликовци заклали кад су кренули да беже.

Подсетимо, „јуначина" Насер Орић је оставио неколико хиљада својих људи и побегао из Сребренице хеликоптером пре него што је Војска Српске пробила одбрану.

Дужи притвор него казна – „правда“ Хашког суда и правосуђа БиХ

Нажалост, утисак који не нестаје је да се и Хашки трибунал и органи правосуђа ФБиХ који су се бавили или треба да се баве ратним злочинима из грађанског рата 1992-1995, једнако презриво односе према српским жртвама и боли.

Подсетимо само да су у Хашком трибуналу Срби добили више од 1000 година казни збирно, без обзира на оптужбе, квалитет и убедљивост доказа (о непристрасности неких од судија и да не говоримо), док за злочине против Срба – од Хрватске до Космета – није осуђен готово нико. Тачније, могу се избројати на прсте једне руке. Ни о њиховим „казнама" нећемо много, јер заиста – нема се шта рећи.

Подсетићемо и на то да је Насеру Орићу – главном, али не и једином злочиначком уму на подручју Бирча – казна за злочине за које је „одговарао" трајала краће него притвор за време суђења. После завршетка судског процеса, изашао је без иједног дана иза решетака.

Шта су радиле џихадистичке хорде у Бирчу?

Јединице Насера Орића од самог почетка рата етнички су чистиле српска насеља - протерујући и убијајући српско становништво из Сребренице и околних села: Студенац, Гостиљ, Пећишта, Дугo Поље, Ковачица, Гнионе, Осредак и Виогор. Истовремено су успостављени и логори за Србе. Један од њих је тзв. „пилићарник“ у Горњим Поточарима, у који су затворени сви мештани српског села Чумавићи. У Сребреници је било неколико логора за Србе, полицијска станица само је један од њих.

Након уништавања српских села у непосредној близини Сребренице, уследили су напади на удаљенија села у сребреничкој и братуначкој општини. То су били Ратковићи, Карно, Крњићи, Брежани, Магашићи, Загони, Залазје, Сасе, Биљача, Факовићи, Бјеловац, Сикирић и Подравање.

Талас насиља кулминирао је упадом и масакром у Кравици 7. јануара 1993, као и нападом на Скелане девет дана касније. У та два места убијено је укупно 114 Срба, од којих је око 70% било цивилно становништво.

Међутим, ни након што је Сребреница проглашена заштићеном зоном УН-а, она није демилитаризована. Напади из те енклаве на српска села су настављени. Догађало се да артиљеријом гађају чак и територију Србије, као и цивиле у бекству преко моста ка Србији (мост у Скеланима).

Осим три насеља уз саму Дрину, уништена су сва српска села на подручју Сребренице, као и велики број насеља у братуначкој и милићкој општини. Укупно, то је више од стотину села. Према доступним подацима, јединице Насера Орића су у тим нападима убиле више од 3.200 Срба, већином цивила.

Напади и масакри су, по правилу, извођени на велике православне празнике, међу којима су Божић, Петровдан, Ђурђевдан и Видовдан.

Злочини су чињени без изузетака: нису штеђени ни болесни и непокретни, ни жене, деца и старци, а заробљени Срби су умирали након тешких мучења и тортура. Живих сведока често није било, што је, према сведочењима оних који су ипак успели да преживе, био случај и у Кравици.

Два дана након напада, у Кравици пронађено је и сахрањено седам масакрираних тела, док су тек после два и по месеца сахрањена још 42 тела, која су у међувремену пронађена унакажена.

Злочинци који глуме жртве и живе пуним плућима

У нападу сребреничких џихадиста на Кравицу, према сведочењима преживелих мештана, учествовао је и велики број муслимана који сад на том подручју живе као повратници.

„Неки од њих, Насер Орић, Смајо Манџић, Вехид Дедић, Суљо Чакановић, Риад Салиховић тријумфално су позирали и жељели да покажу свијету да убијање Срба на највећи православни празник није кажњиво. Знамо да је Кемал Мехмедовић главосјеча из сребреничког села Пале безбједан у Аустрији, што јасно говори о томе да починиоце злочина у Кравици и Подрињу чува цијели свијет“,

рекао је Бранимир Којић, председник Општинске организације породица заробљених и погинулих бораца и несталих цивила.

Насер Орић и његови кољачи

Ни после 33 године од страдања Срба у Кравици и другим селима средњег Подриња, нико није одговарао за ова убиства и злочине. Кажњена су само двојица, који су осуђени за три појединачна случаја убиства у братуначкој општини.

Многи учесници злочина над Србима данас се издају за „преживјеле жртве геноцида”, док се истовремено јавно хвале учешћем у нападу на Кравицу, истиче Којић.

Посебно је истакао случај Вехида Дедића, који је данас одборник у Скупштини општине Братунац, а који је, како је навео, пред камером говорио да је као припадник одреда „Ел муџахедин” учествовао у нападу на Кравицу. Дедић је, сведочи Којић говорио и да је „Кравица узета срцем”, уз тврдњу да је био спреман „убити свакога ко је носио српско име па макар и дијете од два килограма”.

Према сведочењима преживелих и историјским изворима, божићни напад на Кравицу представља наставак усташког злочина почињеног на Видовдан 1944. Тада су усташе из околних села у подруму једне куће у селу Зонићи, засеоку Кравице, живи запаљени српски углавном мушкарци. Ту је погинуло 38-ро мештана српске националности. Међу њима је била и једногодишња Јефта, као и Павле и Василије Павловић, стари 64 године.

И то је само један детаљ масовних покоља које су усташе починиле у Другом светском рату.

Етничко чишћење Срба и „правосуђе“ БиХ

Представници Срба и њихових организација слажу се у ставовима према (не)поступању правосудних органа БиХ.

Филиповићева је рекла да предмет Кравица није угледао светлост дана, нити подизање иједне оптужнице, иако постоје живи сведоци покоља и они Срби који су лично слушали учеснике масакра у Кравици како се јавно хвале шта су радили Србима о Божићу 1993. 

„То је срамота. Чак и носиоци тих злочина слободно се крећу, доживљавају их као хероје и то шаље лошу поруку и разлоге да није могуће живјети у БиХ и да не може доћи до суживота",

нагласио је Томић. Он је рекао да треба тражити одговорност тужилаца који опструишу процесе и не раде свој посао.

Радојка Филиповић нагласила је да правосуђе не ради свој посао, што је само по себи још један злочин против Срба, само у миру. Институт за тражење несталих БиХ исто тако не ради, јер прикривају злочине почињене на тим просторима.

"О злочинима над Србима, не само у Кравици, говорићемо сваки дан у години... "Током цијелог 20. вијека постојала је геноцидна намјера да Срби нестану са ових простора. Сама чињеница да је Кравица нападнута на највећи православни празник Божић говори у прилог томе",

изјавила је Радојка Филиповић.

Оцењујући однос институција према злочинима муслимана над Србима, Бранимир Којић је истакао да је Кравица, која је симбол српства и храбрости из рата - „школски пример нерада правосуђа и забијања главе у песак свих оних који би требало да суде и пресуђују“.

Он је нагласио да српске жртве до данас нису равноправно третиране, већ су сведене на жртве другог реда.

Којић је поручио да неће прихватити подвале и лицемерје које намећу поједини судови и наметнути закони. Он сматра да злочин почињен у Кравици мора бити уврштен у уџбенике, како би се, како је истакао, у будућности спречило страдање Срба.

„Док год мој отац, као и сви убијени из Подриња, не буду равноправно третирани и док све породице српских жртава не дочекају правду, овде неће бити мира нити ће се моћи истински ићи напред“,

рекао је Којић.

СПН је писао да је у Кравици служен парастос за погинуле Србе из тог села, поводом 33-годишњице злочина на Божић 1993.