Како су враћене мошти светог Саве из Бугарске у Србију
Српска Православна Црква празнује пренос моштију Светог Саве из Трнова у манастир Милешеву 1237, један од најважнијих догађаја српске духовне историје.
Српска Православна Црква данас прославља Пренос моштију Светог Саве из Трнова у манастир Милешеву, догађај који се одиграо 1237, за владавине краља Владислава. Повратак моштију првог српског архиепископа и просветитеља у његову отаџбину сматра се једним од најзначајнијих догађаја у духовној и историјској свести српског народа.
После упокојења Светог Саве 13. јануара 1236. у Трнову, где је био свечано сахрањен у храму Светих Четрдесет Мученика, у Србији је расла жеља да његове свете мошти буду враћене у земљу коју је духовно утемељио. Архиепископ Арсеније, наследник Светог Саве на трону Српске Архиепископије, обратио се краљу Владиславу са молбом да покрене пренос моштију.
„Није лепо ни пред Богом ни пред људима оставити оца нашег, равноапостолног учитеља, дарованог нам од Христа, који је многе подвиге и безбројне труде поднео ради Српске земље и украсио је црквама, краљевством, архиепископским престолом, епископима, и свима уставима и законима, да његове свете мошти леже ван његова отачаства“,
рекао је архиепископ Арсеније краљу Владиславу.
Краљ је са великом радошћу прихватио предлог и одмах послао своје изасланике бугарском цару Асену, који му је уједно био и таст. Српски владар и властела молили су да им се дозволи да светог Саву врате у Србију. Међутим, цар Асен је у почетку одбијао ту молбу, сматрајући великом чашћу што се светитељ упокојио у његовој земљи.
„Када би Свети и свето тело његово лежало у нас без части и пажње, праведно би било да га тражите да бисте му указали поштовање. Али, пошто се Свети упокојио у Богу међу нама... шта онда задајете труда и Светоме и нама, тражећи га?“,
одговорио је бугарски цар српским изасланицима.
После неуспешних преговора, краљ Владислав је одлучио да лично отпутује у Трново. Са собом је повео епископе, игумане и властелу, а по доласку је најпре затражио да се поклони гробу Светог Саве пре него што ступи у двор бугарског владара.
Пред гробом свог стрица и духовног учитеља, Владислав је дуго плакао и молио се. Житије бележи његове потресне речи:
„Не остављај отачаство твоје ради кога си поднео многе подвиге и трудове, нити ме облачи у стид и срамоту, боравећи у туђој земљи.“
Те ноћи, према предању, цару Асену се у сну јавио анђео Божји у лику светог Саве и заповедио му да дозволи пренос моштију у Србију. Уплашен виђењем, цар је сутрадан позвао патријарха и велможе, који су му саветовали да испуни молбу српског краља како царство не би снашла несрећа.
После одобрења, у храму Светих Четрдесет Мученика служена је света Литургија, а потом је отворен гроб светог Саве. Према сведочанству житија, тело Светитеља пронађено је нетљено и миомирисно.
„Тело светога би нађено потпуно цело и нетљено, и као да спава; власи главе и брада његова беху светле и целе, и миомир као најлепши мирис разли се по целом храму“,
наводи се у предању.
Вест о чудесном стању моштију брзо се проширила Трновом, па су многи грађани долазили у храм да се поклоне светитељу и затраже исцељење. Према житију, у тим данима догодила су се бројна чудесна оздрављења болесних.
Плашећи се да би бугарски цар могао променити одлуку, краљ Владислав је пожурио да с моштима крене ка Србији. Свете мошти ношене су свечано, уз појање псалама и молитве, а сам краљ је, како се описује, ишао испред кивота попут цара Давида пред Ковчегом Завета.
На граници српске земље мошти су дочекали архиепископ Арсеније, епископи, игумани, монаси и многобројни народ. Са свих страна Срби су долазили да виде светог Саву и поклоне се његовим моштима. Житија бележе да су и тада многи болесници добили исцељење.
Свечана поворка стигла је у манастир Милешеву, задужбину краља Владислава, где су мошти светог Саве положене у храм Вазнесења Господњег. У част великог догађаја приређено је велико народно и црквено славље.
Према каснијем предању, једном побожном монаху у Милешеви јавио се свети Сава и затражио да његове мошти буду извађене из гроба и постављене у храму ради поклоњења верника. То је и учињено, а мошти су потом вековима биле место молитве, ходочашћа и бројних сведочанстава о чудесним исцељењима.
Мошти светог Саве почивале су у Милешеви све до 1594, када су их Турци, по наредби Синан-паше, однели у Београд и спалили на Врачару (тачније, на Таш-мајдану, који се тад називао Врачар), желећи да сломе дух српског народа.
Ипак, култ светог Саве наставио је да живи, а место спаљивања данас је једно од највећих православних светилишта света – храм Светог Саве у Београду.
СПН је недавно писао о спаљивању моштију светог Саве.
