Београд међу првима: Како су покретне слике стигле у престоницу?
Данас је тачно 96 година од приказивања првог тон филма у Београду, само месец дана после његове светске премијере, док је први (неми) филм уопште приказан 1896.
Београђани у 19. веку нису заостајали за светом када је реч о технолошким и културним новинама, што сведочи и чињеница да је Београд филм упознао већ 1896. Само пет месеци после прве јавне филмске пројекције у Паризу, покретне слике приказане су и у Београду. Дана 6. јуна 1896, у кафани „Златни крст”, касније познатој као „Душанов град”, на Теразијама број 4, Београђани су по први пут видели чудо технике које је обележило крај 19. века.
Појава филма представљала је прекретницу у културном животу, а вест о том догађају брзо је стигла и до двора. Краљ Александар Обреновић је, заједно с мајком, краљицом Наталијом, дошао да лично погледа ту нову уметност која је освајала Европу.
Врло брзо, Београд је добио двадесетак сала за покретне слике. Платна су често прскана водом да би се м196огла гледати с обе стране. Најаве пројекција објављиване су у штампи, а цена улазница била је динар. Гледали су се углавном кратки снимани скечеви. Врло брзо, нови наслови са дан-данас звучним именима стизали су и у Београд и приказивани овдашњој публици.
А први тон филм у Београду је приказан је у биоскопу „Колосеј" на данашњи дан, 20. децембра 2029, пре тачно 96 година, после само месец дана од светске премијере звучног филма! Била је то „Дама с тротоара" Дејвида Грифита, с Лупе Велез у главној улози.
Већ наредне године, представник браће Лимије, Андре Каре, снима прве филмске записе на тлу Србије, чиме се отвара пут домаћој филмској продукцији. Први српски играни филм снимљен је 1911. и био је посвећен Карађорђу. Режирао га је глумац Илија Станојевић Чича, који је у филму тумачио и једну од значајних улога.
Тад је брзо почела да се развија и филмска индустрија у Србији, међутим, скори почетак Првог светског рата зауставиће све њене пионире, мада су неки успели да сниме неке од војних операција на почетку Великог рата. Оно што се догађало 1915/1916 - Албанска Голгота, Крф и Видо - углавном су снимали страни сниматељи и сачувано је веома мало филмског материјала. Ипак, за време проласка кроз Албанију, при Врховној команди Српске Војске основана је Филмска секција.
Сниматељи Филмске секције снимили су много материјала о пробоју Солунског фронта, борбама за ослобођење Србије и уласку српске војске у Београд. Део те филмске грађе је сачуван.
Двадесетих година почиње убрзан развој - може се рећи и експлозија филмске продукције у Србији. Настаје велики број продукцијских кућа, али и остварења. Београд је, природно, био највећи центар - не само Србије већ и Југославије.
Током Другог светског рата, активност филмске индустрије није се смањивала, како под окриљем окупатора, тако и на страни бораца против окупатора. Биће сачуван велики број остварења и материјала уопште. Много шта од тога има вредност историјског сведочанства, па тако и документарну вредност.
Институционално памћење филмске уметности у Србији добија облик после Другог светског рата, када 1946. почиње с радом Кинотека у Београду. У знак трајног сећања на дан када је у Србији прорадио кинематограф, постављена је бронзана тројезична спомен-табла с натписима на српском, француском и енглеском.
Међутим, током каснијих адаптација простора у ком се некад налазила кафана „Душанов град”, нови власник је приликом претварања објекта у пекару и посластичарницу делимично заклонио спомен-таблу. Покушаји да се проблем реши уз помоћ иницијативе из Института за филм донели су тек врло мало побољшања.
Због ограниченог простора и неразумевања власника локала, обележје је и даље недовољно уочљиво, на штету како грађана, тако и посетилаца Београда, посебно странаца.
Та спомен-табла остаје важно подсећање на један од кључних датума у културној историји Србије и њене престонице, сведочећи да је Београд још крајем 19. века био отворен за нове идеје и уметничке токове света и био пионир по много чему.
Тојме у прилог иде и то да смо међу првима у Европи били с увођењем електричне уличне расвете у Београд (1893). Први уопште комерцијални летови у Србији почели су 1919, с аеродрома Бањица, у исто време кад је и у иностранству први пут полетео цивилни путнички авион између Лондона и Париза. И то су само неки од примера.
СПН редовно пише о циклусу филмова „Хришћански кинематограф” у књижари „Слово” СПЦ.
