Пре 111 година почела судбоносна Колубарска битка
У новембру 1914, мала и ратовима ослабљена Србија суочавала се с претњом потпуне окупације и пропасти пред вишеструко надмоћном Аустроугарском.
Колубарска или Сувоборска битка је друга изненађујућа и славна победа српске војске у Првом светском рату - после Церске битке. Била је врло неочекивана, јер се догодила у тренутку кад су сви очекивали капитулацију Србије и потпуну пропаст мале државе која је већ била исцрпљена Балканским ратовима и ранијим сукобима с Аустроугарском и поразима после почетних успеха. Почела је по неким изворима 6-8. новембра 1914, кад су српске снаге почеле с повлачењем. По другим изворима, то је 16. новембар, кад су се српске јединице повукле на десну обалу Колубаре и почеле с утврђивањем.
Мала, али храбра војска морала је да одговори на претњу моћне Балканске војске Аустроугарске, чије бројчане снаге и опрема далеко превазилазе српске ресурсе. На Сави, Дрини и Дунаву стајало је више од 450.000 аустроугарских војника и 12.000 официра, наоружаних до зуба.
Укупне српске снаге имале су око 270.000 војника, мало оружја, мало обуће, одеће и залиха и готово нимало артиљеријске муниције... На коцки је била слобода целе државе, опстанак народа и морал који је већ био под притиском због ранијих повлачења и губитака.
Србија се суочила с неизвесношћу и стратешком опасношћу.
Непријатељ је напредовао у дубину територије, а српска војска је морала да одржи фронт и припреми одбрану под тежим условима него икада раније. Почетне фазе бици обележила су динамична и неизвесна кретања јединица, покушаји противофанзиве и адаптација на терен и непријатељске маневре.
Важан елемент било је прикупљање обавештајних података и хитно распоређивање резервних снага, јер је српска команда знала да свака грешка може значити неповратан пораз. Војници су били присиљени да у кратком времену, уз мањак опреме и артиљерије, одрже дисциплину и борбену готовост.
Колубарска битка није била само војни окршај – већ и тест издржљивости државе и народа. Србија се нашла у ситуацији где је морала да одлучи да ли ће преживети као независна држава или ће уступити простор непријатељу. Свако кретање на терену, сваки штабски план и свака иницијатива имала је огроман значај за судбину земље.
Ток саме битке касније био је обележен сталним маневрима и покушајима противофанзиве.
Српска војска, мада мања и слабије опремљена, настојала је да одржи фронт и спречи продор непријатеља у дубину територије. Јединице су се повремено премештале, користећи природне препреке и теренску предност како би успориле напредовање Аустроугара.
Команданти су морали брзо да реагују на кретања непријатељских снага, прилагођавајући распореде артиљерије и пешадије, док су резерве држане за критичне тачке. Свако ангажовање било је ризично јер је бројно стање српских јединица било ограничено, а губици су већ били огромни.
Током операције војници су се суочавали с хладноћом, исцрпљеношћу и недовољном снабдевеношћу, што је захтевало изузетну дисциплину и личну храброст. Командни штабови морали су балансирати између одбране и пробијања линија, јер је сваки појединачни успех или неуспех могао имати стратешке последице.
Када је Живојин Мишић преузео командовање од рањеног војводе Радомира Путника, његова стратегија је постала је одлучујућа за ток Колубарске битке. Он је одмах схватио да директна одбрана фронта више није одржива и одлучио се за привремено повлачење српских трупа у дубље положаје, што је омогућило обнављање снаге и прегруписање јединица.
Маневри и позиционирања, чак и у периоду привременог повлачења, били су од кључног значаја за одржавање интегритета фронта и спремности војске за наредне фазе сукоба. Борба је била неравна, али сваки потез српских трупа осмишљаван је да максимално искористи њихову мобилност, познавање терена и способност да непријатељу отежа напредовање.
Мишић је користио комбинацију тактичког повлачења и изненадних контранапада, што је непријатељу стварало забуну и губитак иницијативе. Такође је пажљиво бирао време за офанзиву, користећи сваки знак слабости код Аустроугара. Његово лично присуство на фронту и способност да брзо доноси одлуке под притиском подигли су морал војске, која је, после повлачења, поново ушла у борбу с новим еланом.
Резултат Мишићевог командовања био је да српска војска успела да задржи територију, пробије непријатељски фронт и припреми услове за коначну победу у бици.
У Колубарској бици не само да су до изражаја дошли храброст, пожртвованост и упорност српског војника, већ и гениј српских команданата.
На војним академијама у свету и данас се проучава командовање Живојина Мишића, за које је после завршетка операције проглашен за војводу.
Значај победе на Колубари и Сувобору
Победа у Колубарској бици спасла је Србију од пропасти и подигла општи морал. Колубарска/Сувоборска битка постала је симбол храбрости и војничке вештине српске војске. Она је спасила Србију од пропасти и подигла морал не само војсци већ и целом народу и учврстила веру у могућност остварења југословенске идеје.
После ове победе, углед Србије у свету порастао је до највишег степена: мала држава од непуна четири милиона становника двапут је поразила Балканску војску моћне Аустроугарске царевине и уништила 2/3 њених балканских снага (само у Колубарској бици изгубила је више од 100.000 војника, а заробљено је више од 40.000). Победа је утицала на југословенске народе у Монархији и подстакла их да још више верују у коначну победу југословенске идеје.
С војничке тачке гледишта, Колубарска битка је врхунац напора малене српске војске и вештине њених команданата. Војска је, под најтежим условима и у неравној борби, без основне опреме и артиљеријских граната, преотела иницијативу непријатељу, пробила стратегијски фронт и потукла раздвојене армије Аустроугарске.
Губици су били велики, али симболизовали су жртву малене нације која је показала да одлучност и храброст могу надвладати бројну надмоћ. У току противофанзиве заробљено је више од четрдесет хиљада аустроугарских војника, заплењен велики број оруђа, оружја и муниције. Српска војска је показала да је способна да организовано узме нову иницијативу у рату.
Укупни губици у људству били су огромни на обе стране - Србија је у почетку операције имала губитке између 50-75% одсто војника. Погинулих и рањеника било је много, али и дезертера - који нису бежали од борбе, већ су покушавали да збрину породице које су бежале од зверског иживљавања и масовних убистава Аустроугара у Подрињу и Мачви. Аустроугарски губици били су изнад 50% на крају Колубарско-сувоборске битке.
Поновни напад српске војске, након почетних повлачења, показао је снагу, издржљивост и стратегијску спремност њених бораца и команде.
Последице победе биле су вишеструке.
У спољнополитичком смислу, она је одложила ступање Бугарске у рат и утицала на ставове Грчке, Турске, Румуније и Италије. Војно-политички, спречила је немачко продирање на исток и омогућила савезницима потенцијалне операције преко Србије. Победа је дала српској војсци оперативну иницијативу, ослободила територију и омогућила одмор и попуну јединица после Церске и Дринске битке. Морал и самопоуздање војске и народа значајно су порасли, а поверење савезника у српску војску ојачано.
Колубарска битка остала је упамћена као прекретница у Првом светском рату, као победа која је подигла углед Србије, осигурала њену коначну слободу и показала вредност малене војске у одбрани отаџбине.
СПН је раније писао о славној победи на Куманову, која је испунила вековни сан свих који су се звали Србима.
