Куд је стигла империја за царским стегом с Христовим знамењем победе
Од виђења Часног крста до Миланског едикта и Првог васељенског сабора, цар Константин Велики оставио је дубок траг у историји Цркве.
Свети цар Константин Велики остао је упамћен као владар који је преокренуо ток историје хришћанства. У време када су римски цареви настојали да искорене веру у Христа, Божји промисао припремао је човека који ће постати заштитник Цркве и добити назив равноапостолни.
Константин је рођен 274. године у Нишу (Наисусу). Његов отац Констанције Хлор, иако формално незнабожац, молио се Једном Истинитом Богу и показивао је наклоност према хришћанима. Није учествовао у суровим прогонима који су потресали Римско царство. Такав однос према вери, као и утицај његове мајке Јелене, оставили су дубок траг на младог Константина.
Младост је провео на двору цара Диоклецијана у Никомидији, где је из непосредне близине посматрао раскош, дворске интриге и паганске обичаје, али и страдање хришћана који су своју веру потврђивали трпљењем и мучеништвом.
Храброст мученика и њихова непоколебљивост оставили су снажан утисак на будућег цара.
После смрти Констанција Хлора, Константиновог оца, 306. године, војска је прогласила Константина за владара Галије и Британије.
У годинама које су уследиле, Римско царство потресали су сукоби више претендената на власт. Док су се остали владари борили за превласт, Константин је настојао да очува мир у својим областима и није прогонио хришћане.
Преломни тренутак у његовом животу догодио се 312, уочи сукоба са Максенцијем, владаром Рима. Према предању које су забележили црквени писци, Константин је једног дана на небу угледао светлећи знак Крста са речима: „Овим побеђуј“. Те ноћи му се у сну јавио Господ Исус Христос и заповедио да начини знамење Крста и носи га пред својом војском.
Ово виђење дубоко је утицало на Константина. Наредио је да се на заставама и оружју војника нађе хришћански симбол и са великим поверењем у Божју помоћ кренуо је у поход против Максенција. После неколико успешних борби, дошло је до одлучујуће битке код Милвијског моста надомак Рима.
Максенције је доживео тежак пораз и утопио се у Тибру приликом повлачења. Константин је као победник свечано ушао у Рим, уверен да му је победу даровао Бог. Од тог тренутка његов однос према хришћанству постајао је све снажнији и отворенији.
Већ наредне, 313. године донет је Милански едикт, један од најзначајнијих докумената у историји Цркве. Њиме је хришћанима признато право на слободно исповедање вере, а окончани су вишевековни прогони. Цркви је враћена одузета имовина, почела је обнова храмова и омогућен слободан верски живот широм царства.
Константин се није задржао само на законским променама. Укинуо је бројне сурове праксе које су биле део римског друштва, помагао сиромашне, штитио сирочад и удовице и подстицао дела милосрђа. Недеља је добила посебан значај као дан посвећен молитви и одмору, а многе мере које је доносио биле су надахнуте хришћанским схватањем човека и друштва.
Иако је у почетку сарађивао са Ликинијем, владарем источног дела царства, њихови односи су временом постали непријатељски.
Док је на западу владао мир, на истоку је Ликиније постепено почео да напушта политику верске толеранције. Иако је у почетку био Константинов савезник, с временом је постао његов противник. Поново су започели притисци на хришћане, а сукоб двојице владара постао је неизбежан.
После низа битака, Константин је однео победу и 323. године постао једини владар читавог Римског царства. Тако је по први пут цела империја дошла под власт човека који је отворено подржавао хришћанство и сматрао га темељем духовне обнове друштва.
Као владар огромне државе, Константин је посебну пажњу посветио унутрашњем животу Цркве, настојао да хришћанске вредности угради у живот државе. Забранио је многе сурове обичаје, помагао сиромашне, штитио сирочад и подстицао изградњу цркава. Свештенству је дао посебна права како би се несметано посветило служби Богу.
Сматрао је да су јединство и слога међу хришћанима од великог значаја не само за Цркву већ и за стабилност царства. Зато га је дубоко забринула појава аријанске јереси, која је изазвала велике поделе међу верницима.
Да би се спор решио, Константин сазива 325. године Први васељенски сабор у Никеји. На њему се окупило 318 епископа из различитих крајева хришћанског света. Међу њима су били свети Николај Мирликијски, свети Спиридон Тримифунтски и многи други знаменити оци Цркве.
На Сабору су окупљени епископи из читавог хришћанског света осудили Аријево учење, а усвојен је и Никејски Символ вере, темељ православног исповедања.
Велики значај за Цркву имала је и делатност његове мајке, свете царице Јелене. По жељи свог сина, отпутовала је у Свету земљу са жељом да пронађе места повезана са земаљским животом Господа Исуса Христа. Том приликом откривен је Часни Крст на ком је био распет Спаситељ.
Предање говори да је после проналаска три крста чудесно утврђено који припада Господу – Часни крст Господњи васкрсао је мртвог човека кога су носили на гробље. Многобројан народ, који не могаше приступити Часном крсту да га целива, замолио је да се он бар подигне да би га видели. И од тог догађаја потиче празник Воздвижења Часног Крста, који Православна Црква прославља сваке године.
Царица Јелена подигла је бројне храмове у Светој Земљи, док је Константин наставио да подржава изградњу цркава широм царства. Посебну пажњу посветио је изградњи велелепног храма над Гробом Господњим у Јерусалиму, који је постао једно од највећих светилишта хришћанског света.
Једно од најважнијих дела његове владавине било је оснивање нове престонице. На месту древног Византиона подигао је град који је понео његово име – Константинопољ. Нови град постао је средиште хришћанске цивилизације и вековима представљао духовни, културни и политички центар Истока.
За разлику од старог Рима, који је био снажно обележен паганским наслеђем, Константинопољ је од самог почетка грађен као хришћански град. У њему су подизани храмови, добротворне установе и јавне грађевине које су одражавале нови дух времена и сведочиле о новом духовном правцу царства.
Савременици сведоче да је цар био веома дарежљив. Помагао је сиромашне, откупљивао заробљенике, бринуо о сирочади и подстицао доброчинство. Иако је располагао огромном влашћу, често је истицао да све успехе дугује Богу.
Последње године живота провео је у појачаној молитви и размишљању о вечности. Како су му снаге слабиле, све више се окретао духовном животу. Године 337. тешко се разболео и схватио да се ближи крај његовог земаљског пута.
У последњим данима захваљивао је Богу за све што му је даровано и настојао да мирно дочека прелазак у вечност. Припремајући се за одлазак из овог света, предао је царство својим синовима и своје последње дане провео у молитви.
Свети равноапостолни цар Константин упокојио се на празник Педесетнице 337, у 65. години живота.
Његово тело је свечано пренето у Цариград и сахрањено у храму Светих апостола, по његовом завештању. Црква га је прославила као равноапостолног владара и заштитника хришћанства, који је окончао доба прогона, омогућио слободно ширење Јеванђеља и оставио неизбрисив траг у историји тадашњег света и спасења народа.
СПН је раније писао о Духовским задушницама.
