Како пронаћи хришћанску Византију у муслиманској Турској
Епидемија ће се смирити; опет ћемо пожурити у одмаралиште, од којих је најпопуларније Турска. Знамо ли колико светиња има ова света земља, некадашња Византија?
9. септембар се традиционално сматра Даном сећања на руске војнике који су погинули у одбрани Севастопоља и у Кримском (Источном) рату 1853-1856. О разлозима избијања овог рата већ је написано доста различитих студија и монографија, како публициста, тако и професионалних историчара. Нећемо даље улазити у ово истраживање, већ ћемо говорити о другој ствари.
Напомињем да је међу разлозима (мада можда и не одлучујућим) који су изазвали објаву рата Русији од стране Енглеске, Француске и Отоманског царства била њена тежња да подржи хришћанске народе у ослободилачкој борби против турског јарма, као и жеља да добије право покровитељства над османском државом која се налази на територији муслиманских хришћана и светиња. Ти циљеви тада нису у потпуности реализовани. Данас видимо потпуно другачију слику света: балкански народи су слободни, могу слободно да исповедају православну веру, али значајан део древних хришћанских светиња и даље остаје у поседу муслимана. То је да кренемо у потрагу за хришћанском Византијом на територији савремене Турске.
Аја Софија
Наравно, одмах ми пада на памет величанствена катедрала Аја Софија у Константинопољу, главна и најпрепознатљивија светиња древне престонице, недавно преуређена у џамију.
С обзиром на славу храма, нећу се детаљније задржавати на њему, само у контексту повода који је послужио за писање овог чланка, желим да напоменем да је чувена Плава џамија, подигнута у 17. веку, практично преписана из Аја Софије. Не морате бити стручњак за архитектуру да бисте ово разумели – само погледајте фотографије: то је „кинески” аналог хришћанске цркве.
Није ни чудо што је Свети Николај српски једном приликом рекао да су Турци уништили више од једне културе, а да своју не стварају. Неко би могао да оптужи хришћанског свеца да је пристрасан, али чак и Арапи имају изреку: „Више је вероватно да ће кокошка летети него што се Турчин научи да воли“.
Аја Ирена
Али оставимо Турке на миру и прошетамо 50 метара северно од Аја Софије да бисмо пронашли цркву Аја Ирине – место одржавања Другог васељенског сабора. Ово је једно од ремек-дела византијске архитектуре 4. века, које представља нови тип базилике за своје време – крстообразну.
Важно је напоменути да је Аја Ирена једна од ретких цркава у Истанбулу која није претворена у џамију, јер је до 19. века коришћена као арсенал за складиштење оружја. Црква Аја Ирена данас ради као музеј и концертна сала. Ако погледамо унутрашњост храма, нажалост, нећемо наћи ни иконографске слике ни мозаике, већ само слику четворокраког крста у централној апсиди. Све је то пре дело иконобораца него Турака. Црква Свете Ирине вековима је сачувала трагове привременог тријумфа иконоборачке јереси.
Манастир Хора – бисер хришћанске уметности
Ако путујете 4-5 км дуж обале Златног рога, онда међу градским четвртима Истанбула можете пронаћи манастир Хора и његову централну катедралу Христа Спаситеља, у којој су древне фреске боље очуване у свом изворном облику него било где другде. Саграђена је између 1077. и 1081. године трудом свекрве цара Алексија Комнена.
Касније, почетком КСИВ века, храм је обновљен, а фреске и мозаици настали током овог периода представљају ненадмашно уметничко ремек-дело епохе династије Палеолога.
Данас су турске власти поново претвориле ову цркву у џамију, па надајмо се и помолимо се милосрдном Богу да ревносни муслимани не униште ове јединствене древне хришћанске иконографске слике.
Манастир Пантократорос
Говорећи о цариградским светињама, не можемо а да се не сетимо манастира Пантократороса, другог по величини споменика византијске архитектуре после Саборне цркве Аја Софије.
Изградња манастира почела је у 12. веку залагањем царице Ирине Комнене Дукаине. После њене смрти, градња је завршена под старатељством цара Јована ИИ. Кафаликон или главни храм манастира посвећен је Софији, Премудрости Божијој. Оба ктетора, као и император Јован В Палеолог, сахрањени су у капели архиепископа Михаила.
Како су зграде манастира до краја 20. века опустеле и пропадале, Унеско их је уврстио на листу светске баштине којима прети уништење. Овај фактор је одиграо позитивну улогу и турске власти су од 2009. до 2019. извршиле опсежне рестаураторске радове у манастиру.
Св. Црква Сергија и Вакха
Омиљени храм царског пара Јустинијана и Теодоре био је храм Св. Сергија и Вакха Црква Св. Црква Сергија и Вакха или такозвана „мала Света Софија“, подигнута 527-529 године у близини куће у којој је будући цар провео детињство.
Црква је 1506. године претворена у џамију, али су богати мозаици и фреске у њој уништени од стране иконобораца. Данас рад пруге поред храма изазива постепено уништавање ове древне хришћанске светиње. Турске власти још нису предузеле ништа да га сачувају.
Црква Паммакаристос
Црква Богородице Памакаристос има највећу количину византијских мозаика у Истанбулу после Аја Софије и Хоре. Подигнут је у КСИ веку, али једна од верзија каже да је садашња зграда храма подигнута после владавине крсташа у Цариграду, односно после 1261. године.
После пада Византије, овде се неко време налазило седиште цариградског патријарха. Али 1590. године, у знак сећања на освајање Закавказја, султан Мурад ИИИ је претворио цркву у џамију. Данас функционише као музеј.
Манастир Стоудиос
На југу Истанбула, на обали Мраморног мора, можете пронаћи жбунасте зидове чувеног манастира Стоудиос. Основан још у 5. веку, био је најзначајнији манастир у средњовековној византијској престоници. Међу именима њених игумана налазе се имена светитеља као што су Теодор Студит, Климент Химнограф, Никола Студит, Навкратије, Платон, Еварист, Тадеј, Јаков Сатанијски, Тит Чудотворац, Јосиф Солунски.
У 10.-11. веку у манастиру Стоудиос су се подвизавали монаси Симеон Благочестиви, Симеон Нови Богослов и његов ученик Никета Стетат. После пада Византије, као последица два пожара, земљотреса и демонтаже манастирских зграда од стране локалног становништва ради поправке својих кућа, од саборне цркве Јована Крститеља остала су само четири зида, које данас можемо да посматрамо.
* * *
Древни Цариград се може похвалити многим светињама, али бих желео да кажем и неколико речи о тим изузетним местима хришћанске историје која се могу наћи у другим регионима Турске.
Никеја – место одржавања Васељенских сабора
На обали језера Изник налази се истоимени град. Данас је то мали окружни центар. А у давна времена то је био прилично велики град Никеја – место одржавања Првог и Седмог Васељенског Сабора.
Овде се налазе трагови некадашње величине – зидови цркве Аја Софије, који и данас памте царицу Ирину и Светог Тарасија, који је сазвао Сабор да се супротстави иконоборачкој јереси. Претворена је у џамију након пада града под Турке 1337. године и као таква је функционисала све док није постала музеј 1935. године. Од новембра 2011. године поново ради као џамија.
Ефес – почивалиште Јована Богослова
Говорећи о Васељенским саборима, не можемо а да не поменемо древни Ефес (Селчук, провинција Измир). Овде је са Богородицом живео апостол Јован Богослов.
Данас неће бити тешко пронаћи Апостолску гробницу, кућу Богородице и рушевине епископске базилике у Ефесу – првог храма на свету посвећеног Богородици и подигнутог пре Трећег васељенског сабора.
Овде можемо посетити пећину Седам спавача Ефеса, који су живи закопани у пећини и тамо спавали неколико векова.
Трапезунд
Аја Софија од Трабзона (сада Трабзон), некадашња грчка православна црква изграђена 1238-1263, налази се на обали Црног мора североисточно од Турске. Сматра се изузетним спомеником касновизантијске архитектуре и највећим храмом једне од најстаријих метропола Цариградске цркве.
Након што је Мехмед ИИ освојио град 1461. године, црква је вероватно претворена у џамију, а њене фреске су окречене. Током 50-60-их година двадесетог века, стручњаци са Универзитета у Единбургу извршили су рестаураторске радове у цркви, након чега је претворена у музеј, а у априлу 2013 – поново у џамију.
Неприступачна Панагија Сумела
Непосредно јужно од Трабзона, налази се један од најнеприступачнијих манастира на свету – Панагија Сумела, који је основао монах по имену Варнава још у ИВ-В веку. Постала је позната по икони Девице Марије познатој као Панагија Горгоепекоос, за коју се каже да ју је насликао апостол Лука. У 6. веку, после рације Арапа, Свети Софроније Јерусалимски се ангажовао на обнови манастира. Све привилегије које су му дали византијски владари потврдио је султан Селим И - унук Мехмеда Освајача, због чега је манастир достигао свој врхунац у 18.-19. веку.
Монашки живот овде је прекинут 1922. године због размене грчко-турског становништва. Савремене турске власти биле су изузетно непријатељски расположене према ходочашћу православних хришћана овде, које је постало могуће тек 2007. године, а 2010. године први пут после скоро сто година служена је литургија у манастиру Панагија Сумела.
Манастир је 2015. године затворен због рестаураторских радова, међутим, као што знамо, у то време неки вандали су оштетили најдрагоценије фреске, изгребавши лица светаца.
* * *
О хришћанским светињама савремене Турске може се писати бескрајно. Нисам посебно поменуо тако позната места као што је Кападокија, која заслужују посебну публикацију. Хтео сам само да вас подсетим да су овом земљом ходали многи, укључујући свеце, које ми сада поштујемо и чија имена носимо. Овде су се одиграли многи догађаји из житија светих.
Ту су рођени Свети Николај Чудотворац и апостол Павле, који су касније писали посланице Колошанима и Галатима, који су такође боравили у границама данашње Турске. Овде су живели и проповедали велики Кападокијци Василије Велики, Григорије Ниски и Григорије Богослов и Тимотеј Ефески, којима је апостол Павле упутио две посланице Тимотеју.
Ова земља нам је много ближа и дража него што се на први поглед чини. И уопште се не ради о топлом мору и благом сунцу. Заиста желим да наши сународници, који често лете у пријатељску Турску, познају и посећују хришћанима драга места, која могу да прожеју душу историјом и говоре о некадашњој величини некада постојећег хришћанског царства – Византије.
