Ум је у паклу, али срце је у рају
Практична теологија. Размишљања о формули спасења коју је Христос дао старцу Силуану.
Предговор
На шта је данас наш ум расут? Где проводимо време? Шта год да се деси на Критском сабору, нашој души неће бити ни хладно ни вруће. У Тартару ће бити хладно, а у Огњеном језеру преко других ствари вруће. То је зато што током нашег земаљског живота нисмо успели да скочимо на степенице које воде у Небо.
Свако време има своја обележја духовног подвига; сваки пут је посебан. Посебност нашег времена је у томе што смо постали духовни паралитици. Појам борбе је нестао из праксе савременог духовног живота. У свакој исповести обично понављамо исте ствари; сваки дан личи на други као две капи воде. Мења се само одраз у огледалу, али моја душа остаје иста. Тако је било и тако ће се наставити. Тако ће живот проћи.
Како се данас спасити? Шта учинити када се осећате неспособним за било шта? Срце од камена и празнина у души. Без суза, без саосећања, без труда, без борбе. Живимо „као и сви“. Као и сви људи и све животиње. Радимо, једемо, спавамо, размножавамо се, патимо, старимо и умиремо. Ретко се смејемо и често се осећамо малодушно. Шта следи?
Универзална формула
Речи Христове, ма коме биле упућене, увек имају универзални карактер. Реч Божија има посебан квалитет да се објашњава и разуме безброј пута. Христове речи старцу Силуану „држи ум свој у паклу и не очајавај“ такође имају универзално значење. Многи Свети Оци виде у њима помоћ Божију људима нашег времена. Новина и јединственост њихове формулације стварају потешкоће у њиховом разумевању, али то не би требало да буде препрека за некога ко тражи одговор на главно питање свог живота:
Место пакла за наш ум: свет у коме живимо.
Све туге које се дешавају у нашим животима су наш лични пакао. Болест, рат, губитак најмилијих, беспарица, умор од живота, бриге, стрепње, страх, бол, неправда, туге итд. – то су спасоносни млински камен за нашу душу. Они су средства која оплемењују дијамант душе како би га учинили драгуљем. Ово је наш индивидуални пакао, где наш ум свакодневно борави.
Што је човек дубљи, то је дубље његово разумевање универзалне трагедије нашег света, а туга у души има више. У земаљском, историјском свету, никада неће бити тријумфа истине и љубави. То је место патње. У њему страдају сви: животиње, људи, птице, дрвеће – све живо болно живи и болно умире. Покушај да се патња разблажи радошћу и весељем је као пир за време куге. Ујутру наступи мамурлук, а нова мука куца на врата.
Нада је да нам је овај пакао живота Божија помоћ. То је пећ у којој бактерије греха у нашим душама морају да изгоре.
Присуство ђавола и његових демона око нас
Верујем да наши читаоци разумеју да демонски свет није фолклор или бајка. Међутим, нисам сигуран да схватамо колико је његово учешће значајно у нашим животима. У ствари, не прође дан а да ђаво не покуша да нас оркестрира.
Многи од Отаца, одговарајући на питање: „Зашто, ако је Бог Свемогући, дозвољава ђаволу да нас куша, подвргава нас несрећама и страдањима?“ рекао, „јер је то за нас од користи“. Постојање демонског света је дозвољено за наше добро. То је један од најважнијих играча у нашој судбини. Не сме се потцењивати. Игра се са нама колико год Бог да. Он ће вам увек правити замке.
Ако у твом животу нема ђавола, то значи само једно: ти живиш свој живот у његовом кавезу. Ако одлучите да побегнете из његове тамнице, он ће вас јурити и прогањати до последњег даха, па чак и даље. Он ће наоружати друге против вас (његова омиљена забава), ући ће у вас кроз ваше мисли и уредиће ситуације да паднете или дођете у искушење. Он неће познавати одмор ни дан ни ноћ док вас не уништи.
богоостављеност
"
Где је Бог?" Ово је најнемирнији симптом. Када си толико срећан да ти није потребан, Он те дочекује раширених руку. Али покушај да му се окренеш када си у очају, када су све наде узалудне, а шта те чека? значи благостање и потпуно одсуство када ти је Његова помоћ најпотребнија у животу?”
Ц. С. Левис "Бол губитка"
Велики писац је написао ове речи када је смрт однела његову веома вољену жену. Човек је биће које је по природи позвано да воли и да буде вољено. Видимо лепоту овог света, и она нас инспирише. Видимо да је свет створен задивљујућом мудрошћу и то нас фасцинира. Разумемо да се иза лепоте и мудрости света крије невероватан Аутор. О Њему знамо из Откривења које је Он сам дао. Али није довољно да знамо да је Бог Љубав; није довољно разумети ово; треба да осетимо Његову љубав, желимо да живимо у Његовој љубави, треба да будемо у Његовој љубави, треба да Му дамо своју љубав.
Али немамо ништа од овога. Знамо теорију, али у нашим срцима је празнина, а у нашим душама – вакуум.
Чежња за Богом је паклена чежња за истинском љубављу. Не онакав какав је данас овде, а нестао сутра. Не она врста која зависи од хирова судбине. Не она врста коју у трену могу уништити време и животне околности. Али та љубав која никад не бледи и никуда не иде. Ова чежња за Богом је и наш пакао.
Самоосуђивање
Корен свих наших проблема је понос. „Човек – ово звучи поносно“, написао је Максим Горки у својој драми. „Човек је горда глина“, поучава нас старац Јосиф Исихаста и наставља, „Један комад глине се уздиже над другим; један комад глине завиди, вара и презире другог. Други гмиже или краде од другог“. Клеј мисли да је то центар света. Глина под нашим ногама је оно што остаје од нас. Ово је наша будућност.
Некада је ова глина имала изврстан мирис, красила се, пленила, очаравала, освајала и одушевљавала – сада је само прљавштина под нашим ногама. Човек је без Бога заборавио ко је. Он је Адам (јевр. אדם, буквално „човек“; сродно са хебрејским речима אדמה, „земља“ и אדום, „црвено“). Стога, апостол Павле пише: „Цени друге изнад себе“ (Филипљанима 2:3). Авва Антоније каже: „Постави се испод животиња“. Свети Пимен Велики исповеда својим ученицима: „Верујте ми, где је сатана, тамо ћу бити и ја“.
Александријски обућар, који је био светији од светог Антонија Великог, рекао је: „Сви ће се спасти, а ја ћу погинути“. Постоји основни закон аскетизма који каже: „Количина благодати је директно пропорционална количини смирења. О осуди себе на вечне муке често говоре као о искуству духовног подвига. Ово искуство води човека до савршеног покајања и дубоког смирења.
…и не очајавајте
Очај је нешто најстрашније што може да се деси једној души. У очајању оно постаје дивље и губи везу са Богом. Формулисани савет Христов старцу Силуану говори о царској равнотежи између две штетне мисли: „Свет си“ и „Нећеш се спасти“. Обе мисли усађује ђаво. Христов завет дат старцу је веома близак Његовим речима: „Ко претрпи до краја, биће спасен“ (Матеј 24:13). Ове речи имају апсолутни значај за сваког од нас.
Пракса којој је Христос учио старца Силуана усмерена је на очишћење и заштиту од сваког греха, ослобађање од сваког утицаја ђавола и самог пакла, али првенствено на постизање смирења у његовом савршеном облику. Понизност је, поред љубави, главна хришћанска врлина.
Онај ко ум свој држи у паклу и сву своју наду и уздање усмерава ка милости Божијој, стоји пред Богом као прави „сиромах духом“, потпуно слободан од света и од себе самог, не ослањајући се нимало на себе и не очекујући ништа од сопственог труда. Он искуствено зна да су све добре и тужне ствари које му се дешавају од Бога, и само од Њега. Његова молитва постаје интензивна и непрекидна. Он већ може да каже уз Апостола: „Не живим више ја, него живи у мени Христос“ (Гал. 2,20). Сада он искуствено познаје и друге речи Господње: „Снага моја постаје савршена у слабости“ (2. Коринћанима 12:9). У самопрецењивању он добија пуноћу бића и благодат. Поставши нижи од свих, он је узвишен изнад свих.
Чињеница да је савет „Држи ум свој у паклу и не очајавај“ дао сам Христос, изједначивши га са Јеванђељем, обавезује нас да га спроводимо у мери која нам је доступна. Ове речи имају универзално значење, довољно за различите тренутке живота како би, сходно степену духовног напредовања, свако у њима могао да нађе подршку и помоћ да крене напред на путу ка Богу.
