Зашто се Кијевско-печерска лавра тако зове и зашто не можемо да напустимо ову светињу
Настављају се молитвена бденија за Кијево-Печерску лавру. Коју светињу желимо да сачувамо? Каква је њена историја? Који свеци ту почивају?
У недавном интервјуу Максим Остапенко, директор Националног резервата „Кијево-печерска лавра“ (првобитно основан од бољшевика 1922. године), изјавио је: „Покушавамо да у Лавру вратимо праву украјинску историју“. Овај позив је веома тачан. Заиста, сваки грађанин Украјине, а посебно православни верници, треба да познаје историју Кијево-Печерске лавре, јер је Лавра један од највећих симбола не само светског хришћанства, већ и нашег менталног идентитета. Овај чланак ће бити посвећен самом почетку манастира на кијевским брдима.
Увид у терминологију
Сваки научни чланак почиње одељком о "терминолошким напоменама", који дефинишу главне концепте који се користе у чланку. Ово се ради како би се избегле нејасноће и неспоразуми шта је аутор желео да пренесе читаоцу. Овај чланак, наравно, не спада у категорију научних, али још треба дати једну терминолошку напомену. То се тиче појмова: „руско-украјински“.
Украјински председник Володимир Зеленски је пре извесног времена наложио влади да размотри питање преименовања модерне Русије у Московије, пошто је одговарајућа петиција на сајту председника прикупила потребних 25.000 гласова. Биће занимљиво видети шта ће влада смислити, али, упркос практичној немогућности таквог преименовања, у томе би било извесне логике.
Одузимајући Руској Федерацији ознаку „Руси-Руси“, вратили бисмо је себи, и историјски би било исправно. У супротном, било би немогуће вратити „украјинску” историју у Лавру, јер први познати помен појма „Украјина” датира из 1187. године (Кијевски летопис Хипатијевог кодекса), када је Кијевско-печерска лавра скоро преживела период свог духовног праскозорја.
После 1187. године и скоро до КСВИИИ века, не постоје баш бројни случајеви коришћења појма „Украјина” у изворима, а и тада углавном у значењу „међе”. У међувремену, многи извори тог времена, домаћи и страни, користе изразе „Рус-Русија-Руси” у односу на земље и људе савремене Украјине.
Илустративан у том погледу је документ „Устав Филипа Орлика“ из 1710. године, који сматрамо првим украјинским уставом. У његовом тексту термин „Мала Русија“ у односу на територије Украјине употребљен је 5 пута („Наша Отаџбина Мала Русија“), термин „Украјина“ – 6 пута, а народ се назива искључиво „Малорусима“ (6 пута).
Не мислимо да је хетман Филип Орлик био мање родољуб од Максима Остапенка, па ћемо и у односу на наш народ и Украјину користити термин „Руси“ само зато што их тако зову у наведеним изворима. Нећемо напустити овај термин јер би то значило добровољно одрицање од скоро миленијумске наше историје, историје модерне Украјине.
Прва пећина
Преподобни Антоније Печерски је признат за оснивача Кијево-Печерског манастира, као и целог руског монаштва. То је праведно у истој мери као и признање преподобног Антонија Великог за оснивача монашког живота.
Пре Антонија Великог били су преподобни Павле Тивански и други пустињаци. Пре Антонија Печерског у Кијеву су постојали манастири и већ је постојала пећина у кијевским брдима. Ко га је копао и за коју сврху? Историјски подаци се по овом питању разликују. Према једној верзији, преподобни Антоније је дошао на кијевска брда почетком 1030-их и настанио се у старој варјашкој пећини. Према легенди, ову пећину су ископали варјашки разбојници који су пљачкали трговачке бродове који су путовали „од Варјага у Грке“, односно дуж реке Дњепар. Наводно су у пећини сакрили своје украдено благо.
Убрзо су око Антонија почели да се окупљају ученици, међу којима и Иларион. Исти овај Иларион је 1051. године постављен за кијевског митрополита.
Међутим, друга верзија се сматра поузданијом.
Кијевски кнез Јарослав Мудри имао је сеоско имање у области званој „Берестово”. Област је добила име по бројним брезама које тамо расту (поздрав онима који фразу "руске брезе" везују искључиво за Русију-Московију). У близини имања била је црква посвећена светим апостолима, где је Иларион служио као свештеник. Према неким извештајима, ту је служио цео тим свештенства, а Иларион је био поглавар. Ево цитата из Основног летописа преподобног Нестора: „Богољубиви кнез Јарослав заволеше село Берестово и цркву која беше тамо, светих апостола, и помагаше многим свештенослужитељима, међу којима беше и презвитер по имену Иларион, човек благочестиви, учени и подвижнички. Манастир сада стоји, и тамо се он у тајности молио Богу, јер је била велика шума. Ископао је малу пећину, дубоку два педља, и дошавши из Берестова, ондје је појао богослужење и у тајности се молио Богу.
Другим речима, прву пећину ископао је Иларион још док је био презвитер.
Иларион је био изузетан духовни писац, аутор чувене „Речи о закону и благодати“ (пун назив: „О закону датом преко Мојсија, и о благодати и истини откривеној кроз Исуса Христа, и о томе како је закон одбачен, и благодат и истина испунише целу земљу, и вера се прошири на све народе, и дође до наших руских народа“). Ова „Слово“ је књижевни споменик који сведочи о томе да је у то време у Русији било људи који по ерудицији нису били инфериорни Византинцима. Иларион је и аутор „Исповедања вере” и „Слово о обнови Десетине цркве”, „Похвала кнезу Владимиру” и других дела.
Постоји мишљење да се Иларион не само школовао у Византији већ је посетио и неке земље западне Европе.
1051. године, по налогу Јарослава Мудрог, Иларион је постављен за кијевског митрополита. Око 1051. године преподобни Нестор је забележио: „Јарослав је поставио Илариона, рођеног Руса, за митрополита у Светој Софији, сабравши епископе“, а нешто касније је поновио ову поруку: „Тада је Бог у срце кнезу дао мисао да га постави за митрополита у Светој Софији, и настао је овај храм у Софији.“, Овај догађај је био прилично необичан за то време. Иларион је био Рус и постављен је за митрополита не од Цариграда, него од сабора руских епископа.
Постављање кијевског Илариона од стране Јарослава Владимировича за митрополита у катедрали Свете Софије у Русији било је озбиљно одступање од традиције, пошто су сви претходни кијевски митрополити били Грци, постављени на Кијевску столицу у Цариграду, а тиме и вољом византијског цара. Вероватно је ова околност била разлог зашто је Јарослав одлучио да покаже независност по овом питању, јер је непосредно пре тога водио сурови и неуспели рат против Византије (1043), током којег је страдала скоро цела руска флота, а 800 руских ратника је ослепљено од Грка.
Међутим, овој верзији је у супротности чињеница да је 1046. године склопљен мир између Кијева и Цариграда, запечаћен браком Всеволода, Јарославовог сина, са ћерком византијског цара Константина Мономаха. Иначе, овај брак је започео низ династичких бракова Јарослављевих кћери са европским владарима, услед чега је Јарослав постао „таст Европе“.
Друга верзија зашто је Јарослав поставио Илариона за митрополита уместо да чека Грка из Цариграда била је чињеница да после смрти претходног митрополита кијевског Теопемпта Грци око три године нису послали новог митрополита у Русију.
Било како било, 1051. године Иларион је напустио пећину код Берестова и преузео кијевски митрополитски престо.
А онда Основна хроника каже следеће: „И неколико дана касније, неки човек, мирјанин из града Љубеха, био је надахнут од Бога да пође на поклоничко путовање. И оде на Свету Гору, и тамо виде манастире, и посети их, волећи монаштво, и дође к њему као монаштву. Овај „извесни човек“ беше преподобни Антоније.
У Повести о давним годинама се каже да је отишао на Свету Гору „неколико дана касније“ по изласку Илариона из пећине, али према другим изворима, тада није отишао; уместо тога, вратио се у Кијев и настанио се у пећини.
Упркос таквим неслагањима, 1051. се званично сматра годином оснивања Кијевско-печерске лавре.
Даље, Повест давних година укратко говори о томе како је Антоније примио постриг и како га је светогорски игуман вратио у Русију, пророкујући да ће постати оснивач руског монаштва.
И онда Нестор Летописац даје занимљив податак: „Када је (Антоније – прим.) дошао у Кијев и почео да размишља где да се настани; и ходао је по манастирима и није их волео јер Бог није хтео. Испоставило се да је то чудна ствар: Антоније, који је тек требало да постане оснивач монаштва у Русији, овде је затекао постојеће манастире. Шта су то били манастири, и зашто се нису „бројали”?
Нестор даље у својој „Причи...“ каже: „Заиста, многи су манастири основани од кнезова, бојара и богаташа, али они нису као они који су установљени кроз сузе, пост, молитву и бдење“. Највероватније су то биле монашке заједнице које су основали принчеви и богати појединци из сличних разлога из којих савремени олигарси граде катедрале и цркве. Монаси који су ту живели можда су имали жељу за побожношћу, али нису били упознати са монашким правилима нити са искуством монашког живота.
Ово је у Свету Русију донео управо свети Антоније Печерски, па се зато назива оцем руског монаштва..
Пошто Антоније међу овим придворним манастирима није нашао погодно место за своје духовне подвиге, он „...поче да лута по шумама и горама, тражећи место које би му Бог указао. И дође на брдо где Иларион беше ископао пећину, и заволе то место, и настани се тамо, и моли се Богу са сузама, нека ми буде ово место, и нека ми буде ово место! благослов од Свете Горе и мог игумана који ме је постригао.' И живео је овде, молећи се Богу, једући суви хлеб и пијући умерено воду, копајући пећину и не дајући себи покоја дан и ноћ, трпећи у труду, бдењу и молитви“ (Приповест о давним годинама).
Постоји и трећа верзија почетка Печерског манастира, која покушава да помири прве две. По њој је Свети Антоније дошао на Кијевска брда 1030-их година после постриговања на Атосу и настанио се у Варјашкој пећини. Затим се, из непознатих разлога, вратио на Свету Гору, а 1051. године поново се вратио, овога пута не настанивши се у Варјашкој пећини, већ у оној коју је ископао Иларион, који је до тада постао митрополит.
Закључак
Одговарајући на питање постављено у наслову чланка, наведемо очигледно: Печерски манастир је добио име по пећини у којој се у почетку молио митрополит Иларион, а потом и свети Антоније.
Међутим, вреди напоменути и једну мање очигледну околност: руско монаштво се развијало по истој логици као и монаштво уопште (3.–4. век). У почетку је то било емитско монаштво, када су се појединци попут Светог Антонија Великог, а у нашем случају Светог Антонија Печерског, повлачили из света, једни у пустињу, а други у пећину, да избегну светске расејаности, да се моле насамо са Богом и да оплакују грехе.
Али овај свет, који, како је рекао апостол Јован Богослов, „у злу лежи“ (1. Јн. 5, 19), пошао је за овим подвижницима тражећи савет и вођство. „Ви сте светлост света. Град саграђен на брду не може се сакрити. Нити људи пале светиљку и стављају је под посуду. Уместо тога, стављају је на постоље, и светли свима у кући. Тако нека светли ваша светлост пред другима, да виде ваша добра дела и прослављају Оца вашег који је на небесима“ (Мат41-16).
Исто тако, светлост Антонија Великог је просветлила људе, па тако и светлост Антонија Печерског, која је „засијала“ руски народ.
Ко је била та особа, које податке знамо о њему и његовим најближим ученицима – прочитајте у следећим публикацијама о Кијевско-печерској лаври.
