Саборност Цркве Христове и њена замена
Спорови о разним темама хришћанског живота настајали су чак у апостолско доба. Зар је толико важно одржати јединствено мишљење у Цркви и њеној саборности?
Црква Христова је Исус Христос, Њена Глава и они који су у заједници са Њим. Ова заједница верника, према апостолу Павлу, „јесте његово тело, пуноћа онога који све испуњава у свему Тело Христово“ (Еф. 1,23). Дух Свети обезбеђује сједињење Христа са Његовом Црквом.
Заједнице хришћана широм света, мале и велике, на челу са епископима, митрополитима и патријарсима, одржавају јединство са Христом преко презвитера на основу православне вере, исправног духовног искуства и учешћа у Евхаристији.
Да би живот хришћана био у складу са јеванђељским учењем и да би пребивали у Духу Светоме, Света Црква је утврдила законе или каноне којима се овај живот регулише и који имају за циљ да донесу спасење онима који верују у Господа Исуса Христа.
Присуство хришћана у крилу Цркве, која, по речи Јована Златоустог, ствара ове каноне, чини Цркву једном, светом, саборном и апостолском, у заједници са Христом.
Веома важна особина Свете Цркве је Њена саборност.
Свети Кирило Јерусалимски је писао да се „Црква назива католичком (саборном – прев.) јер обухвата васељену од краја до краја, која свуда и у пуноћи исповеда све учење које људи треба да знају, учење о стварима видљивим и невидљивим, небеским и земаљским“.
„Тело се не састоји од једног члана, већ од многих. Ако нога каже: не припадам телу, јер нисам рука, зар заиста не припада телу“, каже апостол Павле (1. Кор. 12, 14-15).
Треба напоменути да се саборност Цркве не манифестује само у деловању јерарха и свештенства, већ и у животу сваког члана Тела Христовог: „Тело није сачињено од једног уда, него од многих. Ако нога каже: Ја не припадам телу, јер нисам рука, зар она заиста не припада телу?" каже Апостол Павле (1. Кор. 12, 14-15).
Дакле, очување јединства Духа кроз свезу мира (Еф. 4,3) карактерише истину Цркве и пуноћу духовног живота њених чланова.
С обзиром на историју Свете Цркве, важно је напоменути да су проблеми хришћанског живота у многим случајевима последица кршења начела саборности Цркве.
Већ у апостолско време настајале су спорове око разних тема верског живота хришћана.
Упркос посебном ауторитету појединих апостола, Апостолски сабор даје пример саборног решавања питања и проблема хришћанског живота. Зато се хијерархијско управљање Црквом заснива на принципу израженом у 34. апостолском канону: „Епископи сваког народа морају признати Првог међу њима и сматрати га својим поглаваром, и не чинити ништа важно без његовог пристанка; али свако може чинити само оно што се тиче његове жупе и земље која јој припадају. Али ни онај [који је први] нека не чини ништа без сагласности свих; јер ће тако бити једнодушност, и Бог ће се прославити кроз Господа у Духу Светом.”
Саборност Свете Цркве није парламентаризам, где се све одлуке доносе већином гласова. Саборност (саборност или соборност) је принцип где се одлучивање заснива на верности Светом Предању и древном учењу Цркве. Соборност није могућа без амбијента љубави и мира, у коме се одржава свети сабор, нити је могућа без сагласности православног народа.
Временом, када је Света Црква призната као световно друштво и ступила у односе са државом, биле су потребне саборне одлуке Отаца да се у еванђелском духу регулише интеракција између Помесних Цркава и постојећих власти.
Соборност је немогућа без амбијента љубави и мира, у коме се одржава свети сабор, и без сагласности православног народа.
Мора се признати да ова интеракција са властима није увек била идеална. Штавише, власти су се мешале у унутрашње ствари Цркве и нанеле јој штету, о чему сведоче бројне историјске чињенице, када су византијски цареви патронизовали ширење јереси и стварање злочиначких савеза.
Нажалост, овај негативан утицај власти десио се не само у Византији, већ иу историји Руске православне цркве. Узмимо, на пример, синодални период живота наше Свете Цркве или историју господства незнабожаца у Украјини.
Историја Цркве после револуције 1917. године била је посебно компликована против обнове патријаршије, која је фактички укинута смрћу Патријарха Тихона, а поново је обновљена 1943. Сви добро знају колико је наша Црква била немоћна у време совјетске власти.
У савремено доба, вршећи спасоносну мисију међу својим народом, наша Црква се постепено враћала пуноћи живота који јој је својствен, као и принципу саборности, без којег не може правилно да функционише.
Догађаји у нашој земљи су показали да и данас политичари и власти покушавају да утичу на живот Цркве на свој начин, као и раније, правећи проблеме Цркви. Стога се Црква поново суочава са истим изазовима као у претходним временима. Таква је природа Цркве Христове да мора непрестано да брани свој пут, Своју мисију и службу, коју је указао Христос, а који су често у супротности са наредбама и законима овога света. „Да припадате свету, он би вас волео као свог. Како јесте, ви не припадате свету, него сам вас ја изабрао из света. Зато вас свет мрзи“, каже Спаситељ (Јн. 15:19).
У својој тежњи да остане уједињена, света, саборна и апостолска, Црква Христова мора остати привржена Божанском Откровењу, супротно законима „овог света“.
Поред „спољашњих“ изазова, Црква, нажалост, има и унутрашње проблеме повезане са ослабљеним разумевањем принципа саборности од стране њених чланова.
У међуправославним односима Помесних Цркава то се испољава у потврђивању моћи цариградског патријарха, који тврди папизам у православљу. Према фанариотским теолозима, спољашње јединство треба да буде изражено у примату власти, која је поверена првојерарху Цариградске патријаршије. Такво изобличење православне еклисиологије доводи до тога да поглавар Фанара заборавља на јединство у Христу и изјављује да „ако немамо Првог, онда смо федерација помесних административних црквених група, без јединства, како то захтева наша еклисиологија Помесних Цркава на челу са Првим“.Затим наставља: „Хоћу да питам: зар у свакој епархији нема прве епархије? Зар у свакој цркви нема Првог? Зашто онда он (Први – Ред.) не би био у Помесним Црквама? Пошто постоји Прва почевши од најмање структуре, а то је парохија, до Помесне Цркве у целини, како је могуће да Помесне Цркве немају своју Прву?“
Неки цариградски јерарси дословно кажу следеће: „Постоји мишљење да је Глава Православне Цркве Исус Христос. Али у стварности, васељенски патријарх је глава Цркве.
Суштина је у томе да Помесне Цркве имају Првог – ово је Господ Исус Христос. Међутим, изопачена еклисиологија Цариградске патријаршије доводи до тога да неки њени јерарси дословно кажу следеће: „Постоји мишљење да је Глава Православне Цркве Исус Христос. Али у стварности, васељенски патријарх је глава Цркве.
У животу Помесне Цркве, одсуство саборности може се открити у ауторитарности поглавара Помесне Цркве или јерарха посебне епархије, који афирмишу своје лично виђење и схватање црквеног живота, што није увек оправдано учењем Светих Отаца и Предањем Цркве. У овом случају, одлуке се изнуђују под изговором добробити Цркве, доносе се без узимања у обзир мишљења других јерараха и народа Божијег, чиме се нарушава начело саборности. Ово нарушавање слоге у братској љубави резултира противљењем и расколом унутар саме Цркве.
На пример, када је, супротно одлуци Синода Кипарске православне цркве да задржи неутралност у односу на ПЦУ, архиепископ Хризостом сам одлучио да призна поглавара ове структуре за канонског епископа, то је изазвало озбиљне проблеме унутар Кипарске цркве. Тако је један број архијереја одбио да саслужује са својим предстојањем, а митрополит тамаски Исаија је изјавио да одлука о признању Епифанија Думенка, коју је архиепископ Хризостом донео без сагласности Светог Синода, нарушава саборну структуру Цркве и уништава њену еклисиологију.
Слична ситуација се развила и у Александријској православној цркви, када је њен поглавар, патријарх Теодор, без учешћа и одлуке Светог синода признао важност Томоса ПЦИ. Неколико епископа одједном је изјавило да се не слаже са овим ставом, а неколико десетина свештеника Александријске Патријаршије обратило се свом предстојању отвореним писмом, у којем су тражили да се преиспита одлука о признању „украјинских расколника“, јер ова одлука уноси пометњу у редове обичних верника.
Ништа мање питања није изазвао став архиепископа грчког Јеронима, који је име Епифанија Думенка уврстио у литургијске диптихе. Пирејски митрополит Серафим је изјавио да не може да се придружи овој одлуци, јер је његову изјаву подржао велики број грчких архијереја. Осим тога, касније су се појавиле информације да је наводно „синодална резолуција“, којом је архиепископу Јерониму дато право да самостално одлучује о питању признања ПКП, усвојена супротно традиционалној процедури, а заправо је „прогурала“ група епископа који симпатише Фанар.
Нажалост, пракса доношења појединачних одлука је случај и са Руском православном црквом у смислу да она одобрава резолуције, које је већина конгрегација одбацила због недоследности њених одлука са канонским правилима Цркве.
На пример, на Архијерејском Сабору Руске Православне Цркве, приликом разматрања дневног реда будућег Критског Сабора 2016. године, сви нацрти докумената овог Сабора су усвојени без расправе. Исто се десило и када је у питању став Руске православне цркве по питању екуменског покрета и њеног учешћа у ССЦ.
Тако су се на Московској свеправославној конференцији 1948. Антиохијска, Александријска, Грузијска, Српска, Румунска, Бугарска, Албанска, Пољска и Руска помесна православна црква изјасниле да одбијају да учествују у екуменском покрету. Међутим, убрзо 1958. године, митрополит Крутицки и Коломне Николај (Јарушевич) позвао је Руску цркву да се више придружи развоју екуменског покрета. Коначно, постављањем митрополита Никодима (Ротова) на место председавајућег ОЕЦЦ РПЦ 1960. године, Московска патријаршија је напустила свој ранији положај и постала активни учесник екуменског покрета.
С тим у вези поставља се сасвим логично питање – у ком конкретном историјском тренутку је било више саборности: када је критику екуменизма изнела већина Помесних Православних Цркава, или када је одлука о учешћу у екуменистичком покрету заправо донета на иницијативу појединаца, без обзира на мишљење других? Одговор на ово питање је очигледан.
Чини се да кад год се Црква суочи са одређеним изазовима свог времена, њена снага и способност да изврши Своју спасоносну службу могућа је само у оквиру канонског поља Свете Цркве. Према дефиницијама 2. канона Шестог васељенског сабора и 1. канона Седмог васељенског сабора, забрањена је свака ревизија канона Светих Апостола, Васељенских и Помесних Сабора, Светих Отаца. Таква ревизија Светих канона Цркве Христове само ће задовољити тренутни тренутак и подстаћи унапређење реформистичких идеја у животу Православне Цркве, уништавајући Њено јединство и саборност.
