„Почајевска лавра је издржала бољшевике и издржаће и садашња искушења“
Митрополит Владимир, игуман Светоуспенске Почајевске лавре, осврће се на своје године црквеног служења.
Митрополит почајевски Владимир у ексклузивном интервјуу за ССП говори о свом животу у световном и манастирском свету, о чудима и канонизацији Светог Амфилохија Почајевског и о томе како верници данас могу да поднесу мржњу и увреде власти и друштва.
– Ваше Преосвештенство, данашње власти и медији окрећу друштво против канонске Цркве. Верницима је све теже да то издрже. Како да то поднесемо?
– Нажалост, то је реалност нашег времена. Али, како рече мудри Соломон, „Све пролази, и ово ће проћи...“ Знате за Хрушчовљев прогон Цркве шездесетих година прошлог века. Наша Лавра је преживела та тешка времена; Богородица и свети Јов Почајевски штитили су братију манастира, иако је било много хапшења и затварања. Слично томе, данас трпимо многа искушења. Али и ово ће проћи...
– Пре 44 године, као 21-годишњак, ступили сте у Почајевско братство. Две године касније постригли сте се у монаштво са именом Володимир. Шеснаест година после тога братство те изабрало за игумана. Недавно, у децембру, обележили сте 24. годишњицу епископске хиротоније. Изгледа да вас је Господ позвао у монаштво од малих ногу, скоро од детињства. Световни људи се често питају: како је могуће замонашити се, цео живот посветити Богу, одрећи се свих светских задовољстава, удобности породичног живота, очинства и друштвених интеракција? Да ли је то позив?
– Често монах не може дати детаљно објашњење зашто се замонашио. У секуларном свету људи често мисле да је то зато што није могао да нађе своје место у друштву, доживео је неко разочарење или нешто друго. Али монах јасно одговара: „Господ ме је позвао. По мом мишљењу, семе вере се сеје у детињству. Барем, мени је тако било.
детињство
Рођен сам 15. августа 1959. године у селу Молодииа у округу Глибока, у области Чернивци, у обичној, побожној сељачкој породици. Од раног детињства смо радили на имању, молили се код куће и читали Реч Божију. Волео сам да певам и да присуствујем богослужењима. Наши родитељи су певали, а и ми деца смо певали од малих ногу. Певали смо само духовне песме и свештене химне. За Божић смо се ми, деца, организовали, ишли на колендавање и певали кољадки (песме) по селу. Увек смо са собом имали неки музички инструмент, бајан или хармонику. То је била атмосфера која је карактерисала целу нашу заједницу и село. Постојала је вера, што је значило да је Господ био са нама.
– Али то су била совјетска времена и атеистичка машина је радила пуном снагом...
– Знате, Волин, Галиција и Буковина – ови западни региони Украјине – нису патили од потпуног атеизма као други делови земље. До 1939. године ми смо били под румунском влашћу, док су Волин и Галиција били под пољском, а Закарпатје под Мађарском. Од детињства смо ишли у цркву и нисмо се плашили. Разумели смо да наши учитељи знају ко иде у цркву, а ко не, али није било директног прогона. Напомињем да наша Буковина, хвала Богу, није толико страдала од атеистичке инвазије. После Другог светског рата та атеистичка контрола је потпуно исцрпљена. Истина је да је било изолованих случајева од стране провладиних структура. Они који су били под утицајем атеистичког духа покушали су да наметну своју штетну идеологију. Али наш народ, верни народ, није подлегао овим изолованим нападима.
Од раног детињства ишли смо у цркву, исповедали се и причешћивали. Чули смо да међу учитељима има верника; посматрали смо ко од њих иде у цркву, а ко се причешћује. Али ја их никада нисам видео и нисам био заинтересован за то. Наша породица је увек била у цркви, као и наши преци вековима уназад. И нико нам се није мешао ни увредио. Хвала Богу на томе. Уопште, у сваком суседном селу биле су велике зидане цркве. Свака црква је имала мушки хор од 20-30 људи. Шта то говори? Вера је била природна и необуздана; прожела је цео регион! Све празнике и традиције чувала је цела заједница. Људи су постили, молили се, кајали се, служили парастоси, и што је најважније, причешћивали се Светим Христовим Тајнама. У суштини, људи су живели у Христу, а Христос је био са њима.
– Које су ваше најживље успомене из детињства, Владико?
– Поред Васкрса и Педесетнице, то би била Божићна славља. Цело село се радовало и певало. Од најмлађих до најстаријих, сви су славили долазак Христа Спаситеља у свет. И данас су те традиције сачуване. Како кажу, како је било, тако је... Можда су се неке ствари промениле. Сада имамо интернет, промоцију пермисивности и моралног пропадања, па има више искушења за млађе генерације, па им је теже одолети.
Наше васпитање је било мало другачије. Наши родитељи су пре свега бринули о спасењу наших душа. Окружење није било духовно штетно као данас. Људи су били заузети. После школе увек је било посла код куће. Суботом ујутру смо радили. Суботом увече и недељом ујутру цела породица би увек присуствовала црквеним службама. Нико не би само бесциљно лутао. Како смо старили, неки од мојих вршњака су одлазили да раде у фабрикама или студирали, остављајући мало времена за нерад. И како кажу свети оци, беспослица је мајка свих порока.
Данас млади имају више слободног времена, мање обавеза и више искушења. Ко се бави сточарством или ради у њиви, бере усеве? Можда, само неколико. Сви теже удобности. Нажалост, вредности Запада постале су „златно теле“ у данашњем свету.
Ипак, породице које дају предност духовном васпитању не остају непримећене Божјом посебном бригом.
Манастир Кхресхцхатик
– Како је Божанско Промисао повезао ваш живот са манастиром Хрешчатик?
– Свети Амфилохије Почајевски нас је често подсећао: „Живети живот није исто што и прећи поље. Почетком 1990-их, послао ме је из Почајева на Хрешчатик од тада владајућег епископа, који је сада наше Блаженство, митрополит Онуфрије. Једном је дошао на нашу славу у Почајев, где сам већ био 10 година. Рекао је: „Данас у Хрешчатику нема игумана. Да ли бисте могли да преузмете ову послушност?" Одговорио сам: „Ако ме Свети Синод благослови и постави, ја ћу то преузети, Владико. И тако се догодило 26. јуна 1991. Али пре овог разговора, када сам посетио Хрешчатик, видео сам да постоји само мала капела која је једва могла да прими 20 људи. Тада сам помислио: „Ако останем овде, црква мора да се изгради.
Владика Онуфрије ме је благословио говорећи: „Сагради цркву“. Ту сам вршио своје послушање више од годину дана. За то време, уз Божију помоћ, обновљен је манастир и подигнута црква у знак сећања на Рођење Јована Крститеља, са олтаром посвећеним Благовестима Богородице у доњем делу. Изградили смо га, како кажу, на отвореном терену. Стари манастир се налази на обронцима реке Дњестар, али смо ми саградили на периферији манастира. Сада се може видети из Тернопоља, Залишчика и шире, и окупља много верника.
Тада се испунило једно пророчанство, за које нисам знао, али које је изговорио, како сам касније сазнао, одески монах Кукша много година раније... Његовим молитвама нека се помилује Господ на нас. За време хрушчовских прогона, свети Кукша је од безбожних власти пренет у Почајевску лавру. И овде је, као старешина и исповедник, уживао велики ауторитет, и многи су му одлазили.
Наравно, власти су биле незадовољне, па је после неког времена послат у манастир Хрешчатик. Када је манастир касније затворен, преселио се у Одесу, где је преминуо 24. децембра 1964. године. 24. децембра 2024. навршило се 60 година од упокојења...
Док је био у Хрешчатику, свети Кукша је рекао својој духовној деци: „Попните се на брдо и видите где ће црква стајати у будућности. Људи су се попели, али ништа нису видели – само отворено поље. Није било знакова будућег храма. Над монашким малим зградама била је стена. Деведесетих година када сам тамо послат да будем игумен, видео сам да у том малом храму једноставно нема довољно места за ходочаснике.
Много пре тога, почетком 1980-их, када је владика Варлаам (Иљушченко) био епископ Черновци, служио сам као његов ипођакон после војске. Посетили смо Хрешчатик, који је у то време био туристичко место. Узели смо воду са извора, а Владика ми је рекао: „Ти ћеш овде бити игуман. Касније сам заборавио на ово пророчанство, али сам заиста постао игумен и тамо постављен за игумана.
Недуго затим, са Владиком Онуфријем, братијом и ходочасницима, попесмо се на брдо у крстастом ходу. Владика Онуфрије је осветио место за цркву.
– То је већ ново поглавље у историји Хрешчатика, мало познато...
– Као што сам поменуо, почели смо да припремамо локацију за цркву на отвореном, без средстава и помоћи. На крају смо је, уз Божију помоћ, изградили за годину дана. Појавила су се средства, Божје слуге су притекле у помоћ и ми смо то изградили. Довели смо струју, набавили грађевински материјал и опрему. Назвао бих то чудом јер нам је помагао сам Јован Крститељ, док смо ми били само инструменти. То је увек случај са Божјим делом.
Када је црква (велика са више капела) завршена, у посету су дошле старије монахиње, духовна деца Светог Кукше. Тада су ми рекли да је монах прорекао да ће на овом брду стајати црква. Пре тога нисам чуо ништа о овим пророчанствима. Сада црква стоји, својим молитвама украшава и освећује нашу земљу.
– Владико, убрзо сте се после тога вратили у Почајев. Како се то догодило?
– У то време игуман Лавре био је владика Феодор (Гајун), сада митрополит камјанецко-подилски и городочки. Позвао ме је да оживим мушки хор. Сваког петка је долазио ауто по мене из Почајева и пет месеци, до касне јесени, путовао сам тамо-амо да водим хор док сам се враћао на Хрешчатик.
Када је наступило хладно време, путеви су постали непроходни и схватио сам да више не могу да се носим са таквом послушношћу. Владика Фјодор и владика Сергиј су тада пришли владики Онуфрију из Черновца и Буковине да ме пусте са Хрешчатика како бих се вратио у Лавру. То се догодило 5. новембра 1992. године, уочи празника иконе „Свију жалости Радост”. Тако сам се вратио у Лавру, где сам руководио певницом и такође био постављен за управника Лавре. 1996. године, када је Владика Фјодор премештен у Камјанец-Подилски, братија изабрала мене, недостојног какав јесам, између три кандидата за игумана.
Abbotship
– What was your relationship like with the brethren, particularly the elder monks who endured torture and exile under Khrushchev?
– They all knew me well, as I first arrived here as a 21-year-old young man in a suit. Later, as a novice, I witnessed their holy lives, their ascetic labours, and often sought their spiritual guidance, following their advice and blessings. In other words, I grew as a future monk before their eyes.
When I became the abbot of the Lavra, I felt their support and their prayers for me, a sinner. I carried out the common monastic obediences: in the choir, the refectory, as an assistant dean and as a sacristan. Additionally, I organised a male choir at the Pochaiv Lavra.
The brethren saw my approach to obedience and, evidently, appreciated it. When I returned from Khreshchatyk (just before Great Lent in 1993), I was appointed steward of the Lavra and began managing the monastery’s affairs. I fulfilled this obedience until my election as abbot, while simultaneously serving as the choir director of the large episcopal choir. The brethren saw what was accomplished over those four years with God’s help. By God’s mercy, I believe, I was chosen as abbot.
– Vladyka, it is known that there was a secret ballot among the brethren to elect an abbot from three candidates. How were the votes distributed?
– As far as I recall, one candidate received two votes, the second nine votes, and I, unworthy as I am, received 39 votes. The elder brethren supported and sympathized with me, for which I am deeply grateful. May their memory be eternal. I sincerely hope to meet them again in the world to come.
канонизација светог Амфилохија
– Владико, да окренемо страницу ваших сећања и да говоримо о канонизацији Светог Амфилохија Почајевског. Како се то одиграло?
– Још седамдесетих година прошлог века посетио сам гробље и видео како људи узимају земљу са гроба Светог Амфилохија.
Још осамдесетих година прошлог века, био сам запањен како су људи буквално узимали сву земљу из гроба, копали рупе. Још једном сам чуо приче о чудесним исцељењима и како је свети Амфилохије помагао свима који су се молили на његовом гробу. Када сам постао игуман, почео сам да развијам идеју да он буде канонизован.
Било је много чуда. Један од њих је укључивао Олеха Телеманиука. Лекари су његовим родитељима рекли да припреме ковчег јер неће преживети и ускоро ће умрети. Као последњу наду, родитељи су га довели код светог Амфилохија, који му је обећао да ће га излечити. Олех је доживео 90 година и, након опоравка, много година је радио за нас као возач. Старији оци би причали о чудесима које је чинио свети Амфилохије. Када га је посећивао покојни, блаженопочивши митрополит Владимир, често је одлазио на гробље. На гробу Светог Амфилохија рекао сам му о нашим плановима да припремимо документе и петицију за канонизацију. Приликом друге и треће посете, Његово Блаженство је пришао гробу и разговарао са људима. Тако је било неколико година. Онда, када смо припремили сва документа, званично сам се обратио Светом Синоду и Комисији за канонизацију светих. Његово Блаженство је дало дозволу да се отпочне процес откривања нетљених моштију.
Извршили смо задатак, открили мошти и извршио се чин канонизације. Када смо изнели мошти светог Амфилохија из олтара и отпевали Тропар, Кондак и Величанство (до тада је црква била тиха и молитвена), из опседнутих је избила велика галама. Викали су над празничним епископским певницом.
Сећам се реакције Његовог Блаженства Владимира и осталих епископа – били су запањени оним што су видели. Можда су неки до тог тренутка сумњали у канонизацију. Знате како то бива – сумњати због слабости. Али овде је био непобитни доказ светости!
А међу присутнима је био и Владика Нифонт, који је познавао Светог Амфилохија од детињства. Посећивао га је и изнео жељу да упише Богословију. Међутим, Нифонт је био глув на једно уво и са таквим стањем пријем у Богословију није био дозвољен. Помагао му је свети Амфилохије. Нифонт је положио лекарски преглед и примљен је у Богословију, а касније је дипломирао и наставио студије на академији. Временом је постао митрополит луцко-волински.
Постојала је још једна инстанца која се односила на садашњег митрополита миколајевског и очаковског Питирима. Када је студирао на богословској академији, посетио је светитеља са својом мајком. Свети Амфилохије јој је рекао: „Припреми монашку мантију.
Предсказао је и да ће садашњи митрополит белоцерки Августин постати епископ. Код куће, Августинова мајка га је звала „Оператор“, а нико ван породице то није знао. Када је први пут посетио светог Амфилохија, монах га је поздравио речима: „Операторе, зашто не слушаш своју маму?“ Овај надимак је био познат само његовој породици, али је откривен Светом Амфилохију. Пре тога, светитељ је разговарао с њим насамо, јер је млади Августин био веома активан и често несташан. На пример, једном је скочио са високог дрвета када је Јуриј Гагарин полетео у свемир. Свети Амфилохије му је давао савете и упутства. Августинови родитељи – његов отац је био свештеник – били су запањени и питали се: „Како је могао то да зна? Свесни смо само ми и наш син!“
Што се тиче демонске галаме, она је престала тек када се отпевало „Оче наш“. После службе, када су сви одлазили, на небу су се од облака створила три крста.
Преображенска катедрала
Када сам улазио у Лавру увек сам видео да има толико људи да наш Успенски сабор једноставно није могао све да прими. Схватио сам да нам је хитно потребан још један велики храм. За време великих празника – Успења Богородице, прославе Почајевске иконе, помена Светог Јова Почајевског и великих празника – саборни храм је био препун. Сви су желели да се поклоне моштима и да учествују у службама, али нису сви могли; многи су стајали напољу у дворишту.
Од прве године моје службе као игуман, почео сам да размишљам о томе где би се могла изградити нова велика црква. Разматрали смо различите локације, тражећи место где би нови храм могао природно и уметнички да употпуни целину Почајевске лавре, обезбеђујући да, уз Божију помоћ, Лавра постане још лепша.
Тада ми је синула, хвала Богу, идеја да је за тако славну ствар потребно демонтирати управну зграду која је била на територији. На том месту смо ископали темељну јаму и почели изградњу. Да додам да сам био само извођач у рукама Светог Јова Почајевског, то сам разумео и дубоко осетио. Нисам ја био тај који је водио дело, већ ме је свети Јов водио.
Уз Божију помоћ подигнута је катедрала. Од 2013. године, била је четврта по величини катедрала у Европи. И изнутра и споља, по декорацији и мозаичким сликама, вероватно је на првом месту у свету.
Док Успенски сабор може да прими 2.000–3.000 верника, Преображенски сабор може да прими до 8.000–9.000 људи. Још једна јединствена карактеристика ове катедрале су њене 33 куполе.
– Колико је времена требало да се заврши изградња?
– Од постављања камена темељца 2009. године прошло је три године. До 2013. године Његово Блаженство Митрополит Владимир је извршио мање освећење Саборног храма, а ми смо одслужили прву литургију. То се догодило на празник Животворног извора Богородице, непосредно после Свете Пасхе.
Желео бих да вам кажем да се црква не може заменити ничим другим. Услуге које се одржавају у дворишту су често незгодне због временских услова: ветра, кише и сл. Црква инспирише молитву за све: кроз своје уметничко дело, олтар, певање хора, акустику и удобност за заједницу. Омогућава концентрисање у молитви, обезбеђује седење за старије и немоћне и свеукупно обогаћује духовно искуство.
Слава Богу! Много година свима који су помагали, подржавали, радили и настављају да раде. Пре свега браћи. Нека Господ подари опроштај грехова и Царство Небеско за ове мале трудове пред Њим.
Савет верницима
– Данас наша Украјинска православна црква носи крст искушења. Многи људи су у очају и тузи. Шта бисте им пожелели?
– Из дубине векова, Проповедник је кроз Духа Светога говорио: „Ако приступиш да служиш Господу, припреми душу своју за искушења“. А када је Господ дошао на земљу, рекао је својим апостолима: „Ја вас шаљем као овце међу вукове. Будите мудри као змије и невини као голубови“ (Мт. 10,16). „У свету ћете имати невољу, а ја сам с вама до свршетка века“ (Матеј 28:20).
Спаситељ није обећао да ће живот бити лак, већ да трновит пут води у живот вечни. Такав савет нам је дао Господ: треба да трпимо. Не можемо да чинимо зло, али они који не верују у Бога и нападају Христову Цркву чине зло. А знате ко је извор зла.
Кад би се опаметили и размислили, схватили би шта наша Црква проповеда: мир, слогу, доброту, помоћ другима, сиромашнима, љубав према ближњем. Црква се увек позива на ове идеале. И видимо да нам се свет, лежећи у злу, свети јер се трудимо да спроведемо начела која је проповедао сам Спаситељ. Ово је хришћанска љубав.
Срећан Божић, драга браћо и сестре! Нека вас све Господ чува.
