О парадоксу бити живи мртви са необрезаним срцима
Црква је 14. јануара прославила Обрезање Господње. Какво значење има овај дан за православног верника?
Обрезање Господње за верну особу, упознату са писмима апостола Павла, повезује се са обрезањем срца. Слике и предања Старог Завета видљиво оживљавају у новој духовној стварности која је Христовом победом над смрћу ушла у наш свет. Сада је наш ред за обрезивање. Обрезивање наше духовне окамењености, равнодушност и мртвило безосећајног одмора. Обрезивање укључује проливање крви, патњу и борбу. Али без тога не можемо постати Нови човек, способан да стекне држављанство Новог света.
Некада су ме изненадили људи који мрзе Бога јер Он не постоји. Ако не верујете у његово постојање, не морате – то је ваше право, али зашто мрзети оне који верују? Зашто у налетима дивљег беса испадати на само помињање Бога или Цркве? Али касније сам схватио да њиховом бесу недостаје било какав рационалан, логичан мотив. Ова мржња је ирационална и неконтролисана чак и за њене носиоце. У сумраку њихове свести на делу су сасвим другачији мотиви који се појављују као мржња, чежња или злоба. Не може се све логично схватити; постоје и друга објашњења.
Свет око нас све више тоне у предапокалиптични мрак. Емоције, осећања и расположења људи се све више демонизују. Каква је логика у борби ђавола и демона против Бога? Зашто се борити против некога кога никада не можете победити? Шта је поента ове побуне? Зашто себе осуђивати на муке и патње када постоји могућност да се радујеш и живиш мирно и срећно? На ова питања нема одговора. Као што нема рационалног објашњења за рат. Зашто се људи међусобно убијају? Да се први придруже земљи која не припада ни њима ни ником другом? Да се задрже за нешто на тренутак, нешто што ће морати да напусте заувек? Постоји само један живот, а он је већ веома кратак.
Дакле, постоји ли нешто на овој планети због чега вреди убијати једни друге?
Ко су ови људи са необрезаним каменим срцима? Посматрајући их, приметио сам да њихов унутрашњи психолошки живот тече без икаквих моралних или вредносних искустава. Лично постојање таквих људи је споро, ипостасно бледење, духовно празно кретање ка смрти. Одвојивши се од Бога, њихове душе труну, лишавајући се животворног дејства Духа Светога. Остаје само остарјело месо које једе, рађа дјецу, пати, радује се и размишља како да се носи кроз живот.
Али где треба да буде живо срце, где је људски дух позван да се сједини са Богом, тамо зева страшна црна рупа коју ништа не може попунити. Стога ова мртва душа настоји да се чешће нечим позабави, да живи површном измишљеном ведрином, да подражава радост, да доживи животињска уживања, да покрије празнину душе истим празним мислима, осећањима и жељама. И у свој тој празнини живи огромно самопоуздање у искључиву исправност и аутентичност своје животне истине.
Али чим наиђе на различите погледе на живот, на свет и друга искуства самосвести која се разликују од сопственог светоназорског модела, она одмах почиње да осећа страшну мржњу не само према другом садржају живота, већ и према онима који га исповедају. Основа за ову мржњу није толико неспојивост погледа на свет, колико другачији квалитет бића, који се зове вера. Тада се осећај сопствене важности и самопоуздања распламсавају до беса, а бес кључа до екстремних степени. То посебно долази до изражаја када је реч о оностраном Христу и Његовим оностраним следбеницима.
Али оно што је још више изненађујуће је како се то дешава унутар Цркве. Има ли иједног светитеља кога свештенство није прогонило у релативно мирном периоду у животу Цркве? Када је цела Црква подвргнута прогону и гоњена од безбожних непријатеља, разумљиво је да свети страдају за веру, подносећи муке. Али када нема спољашњих прогона, зашто се унутрашњи прогони увек јављају? Дакле, прогоњени су Свети Серафим Саровски, Свети Јован Кронштатски, Оптински старци. Наравно, ове епизоде изостају из званичних агиографија, пажљиво очишћених руком црквене цензуре. Али они који су дубље и независније проучавали историју Цркве добро знају о овим тренуцима.
Ни велика војвоткиња Елизабета, особа веома блиска краљевској породици, није избегла ову судбину приликом организовања Марто-Маријиног манастира. Иста ствар се дешава и сада. Чим су се појавиле књиге старца Симона (Безкровног), буквално исписане крвљу духовног искуства, чим се појавио човек који је почео да поучава не у теорији него у пракси како да се постигне богобожење у нашим тешким временима, теолози књига су одмах почели да сипају тоне лажи и клевета на њега. Чак су ишли толико далеко да су тврдили да јеромонах Симон уопште не постоји. Како да ово чујем ја и они који лично познају овог старца?
Овде се не открива само психолошка разлика, већ узајамно одбацивање два различита света – земаљског и небеског. Њихова борба је икона праисторијске битке између анђеоског и демонског света, чији је исход био протеривање демона са духовног неба. На Земљи се одвија иста перспектива исхода ове борбе. После Христовог доласка на Земљу, после Његове Смрти и Васкрсења, ђаво је већ побеђен. Не постоји алтернатива осим тријумфа Живота над смрћу.
Смрт не може да оствари своју победу; већ је побеђен животом. Али и даље може са собом у подземни свет повести затворенике над којима је временом стекао власт.
Да би се то постигло, смрт ствара мистификацију живота, користећи механизам илузија, играјући се речима, стварајући токове стања ношења смрти и наизглед живих речи. Смрт игра живот и увлачи у ову игру све више играча који уживају у њој. Она паметно измишља лажне системе вредности, правила по којима људи овог света треба да живе, краде време, бацајући мрежу сујете на пале умове. Мода, нова технологија, политика, јавно мњење, забава, трачеви, престиж... Милиони тако хладних малих светла трепере у мрачном понору беживотне празнине смрти.
Играчки, смртно преображени живот је неизбежна неопходност за овај свет, јер све има за циљ да уљуљкава људе измишљеним лажним обрасцима директно супротним јеванђеоским вредностима.
Христос каже: „Не тражите, не брините... шта траже људи овога света, него тражите најпре Његово Царство и Његову правду“. Свет учи супротно: „То је управо оно што треба да тражите – како да једете укусније, како да се облачите модерније, шта да возите и како да изгледате. Маштање о Царству Божијем је за неуспешне и губитнике који нису могли да зајашу талас среће и 'успеју'. Веровати у Бога је за оне слабе који су подбацили."
Елементи и предања смрти искључиво су усмерени ка развоју земаљских садржаја, који се у Библији заједнички називају „таштина“. У овој речи лежи цео смисао живота оних необрезаних срца, који су за живота мртви за вечност. Таштина, која влада светом, супротна је слободи датој од Бога. Она је анти-света, јер настоји да подреди прави смисао живота тривијалним светским бригама, а не да им прида духовно значење. Да би се живело у сујети, не треба много размишљати. Рад ума, усмерен на задовољавање нижих животињских нагона, не захтева дубоко размишљање о њиховом значењу. Човеку је потребна само једноставна сензација.
Постојање живе особе у царству мртвих подразумева подвиг или, још боље, мучеништво. Он ће бити са свих страна стегнут, окружен умовима који су прекинули своју оданост истини и праведности, ушли у грешни савез са лажима и заразили се мржњом према Богу. Али „ко претрпи до краја, биће спасен“ (Матеј 24:13).
