Божићна ноћ
Божићна размишљања.
Тихо зимско вече
Снег тихо шкрипи,
Запад је слабо оцртан,
По сенкама витких липа.
Необична тајна
Испуњава сваки благи потез,
Птичији крик, пролазан,
У јеловом гају разбио.
У сваком животу осећам
Веза која нас повезује истинита.
Чекам звезду, чудо,
У божићној ноћи тако плаво.
Не без разлога, облаци
Носите њихову маску са узорцима,
Ускоро ће месец у чуду изаћи,
Али за сада, небо...
тихо зимско вече,
Снег тихо шкрипи,
Запад је слабо оцртан,
По сенкама витких липа.
јеромонах Симон (Безкровни)
(превод генерисан АИ)
Кад бисмо у божићној ноћи могли да се попнемо на високу планину, газећи преко оштрог, снежнобелог тепиха кроз равне редове борова, са њеног врха видели бисмо како се анђели, у светлуцавим хаљинама, спуштају на земљу стазама обасјаним месечином под блиставим звездама, да пронађу бар једно срце где би дете Христос могло да нађе своје уточиште ове ноћи.
Божићна ноћ је најтајанственија и најмагичнија ноћ. Бог, који је нацртао Млечни пут, одмерио сваку звезду, створио атомску структуру материје, лежи беспомоћан као Дете у јаслама, док га животиње гледају раширених очију, испуњених чудом. Ономе ко даје храну за све ствари, ко одржава у хармонији сложен и замршен систем универзума, треба млеко своје мајке и не може ништа да уради без Њене помоћи.
Јеванђелисти не говоре ништа о томе шта се догодило у Спаситељевом животу између Његовог рођења и Његовог јавног проповедања. И волео бих да знам какво је детињство и младост за Господа на земљи.
Коју је прву реч изговорио Божански Логос као мало дете? Како је научио да хода, Онај који је зацртао путању сваке планете? Како је научио столарски занат, Онај који је одредио константе Универзума? Да ли је икада одјекнуо звук Његовог блиставог, детињег смеха? Да ли је својим родитељима постављао уобичајена питања младости, Онога који је свету дао његове основне физичке законе? Да ли је уживао у игри са својим вршњацима, или је био само за себе?
Као дете сам волео да се играм жмурке. Један би се наслонио на дрво и бројао до тридесет, док би се остатак групе разбегао и сакрио, надајући се да ће дотрчати до тог дрвета и покуцати неколико пута.
Чини се да сам играо ову игру са Христом веома дуго. Покушавао сам да се сакријем од Њега свуда, у сваком кутку и пукотини, надајући се да ћу згрешити док Он не гледа. И требало ми је много година да схватим да ме је Он увек пронашао, а ја сам на крају изгубио.
Судбина осталих играча у нашој компанији обликовала се другачије. Неки су се целог живота скривали од Христа док нису нашли своје последње уточиште у гробу. Неки се још крију. А неки сада покушавају и сами да пронађу Христа. Кад би само могли…
Мудраци су Спаситељу донели своје дарове – злато, тамјан и смирну. Злато као Краљу Земље, тамјан као Господару Неба, смирно као Ономе који се мора суочити са смрћу да би донео живот свету.
Од тада дарујемо Божић. Кажу да треба да дамо Богу оно најбоље, оно најдрагоценије што имамо, и онда ће нам Он дати Себе. Да сам то знао раније, не бих имао проблема да одлучим шта да дам. Са шест година бих Христу поклонио комплет пластичних војника из игре „Ледена битка“. Са петнаест година – фармерке; са седамнаест година касетофон "Весна-202". Можда сам му дао и мопед „Рига-4“; али сада, после пола века, шта да Му дам када схватим да немам ништа заиста своје, нити бих икада могао?
Он чека наш највећи дар – велико, добро људско срце. Ипак, стидим се да Му дам своје. То је као када смо у школи проверавали нокте, а ја сам заборавила да их подшишам на време, посебно након што сам до касно у ноћ помагала родитељима у башти. Пробудио сам се уморан, отишао у школу, и ето га – провера ноктију. Нисам желео да вадим руке из џепова. Само тако, срце ми је мало, пуно ко зна чега и мирише. Може ли се такво срце дати Христу? Али то је све што имам. Срамно је, наравно…
Пастири су дошли из радозналости без икаквих дарова; али су их позвали анђели, и нису се плашили да ноћу оставе своје стадо без надзора.
Животиње без речи нашле су се у најбољем положају, јер им је дошао сам Христос, рођен у штали. Својим дахом и топлотом тела грејали су дете Христа. Пресвета Богородица, Свети Јосиф Заручник и неколико животиња – они су први срели Бога у свету, Бога који је постао човек. Нешто касније дошло је неколико пастира, а за њима и мала страна делегација. Тако се у једноставности и сиромаштву десио највећи догађај у историји човечанства – Бог се открио у телу.
Затим је живео, поучавао, умро, васкрсао и узашао на небо. А ми настављамо да стојимо, гледајући увис у чуду, питајући се када ће се Он вратити. Плави вео неба нас одваја од Светиње над светињама, храма који су на Небу подигли Анђели. Тамо је, иза овог вела, Христос ушао као Првосвештеник, приносећи Себе као Жртву за сваког од нас, једном заувек.
Али преко својих веома блиских пријатеља, Спаситељ нам је открио једну тајну.
Испоставило се да је наше људско срце уређено баш као Небески шатор.
Испоставило се да је наше људско срце устројено баш као небески шатор.
И она има светињу над светињама – људски дух, који је такође иза вела, кроз који ништа нечисто не може проћи. И тамо, иза ове преграде, живи исти Бог који се вазнео на Небо. Ако у себи сагледамо ово Небо и покушамо да уђемо у његове замагљене дубине, можда бисмо открили ову тајанствену завесу иза које нема ни времена ни простора, већ само Светлости благодати и самог Христа, Који је сакрио највеће благо на свету – Себе.
Ипак, ми и даље стојимо, наслоњени на дрво живота, одбројавајући, затворених очију, године нашег пролазног живота. У међувремену, дрво осипа лишће, вене и сваког тренутка налет ветра времена ће га срушити на земљу. Данас са овог дрвета падају светлуцаве пахуље. Док пролазе, певају једва чујну божићну песму. То нам говори да се Христос може наћи по отисцима стопала које нам је оставио у снегу.
Само не треба да се плашимо, да отворимо очи и идемо за Њим, корак по корак.
Твој се праг отвара на исток,
Иза њега, бар безброј путева.
Али морате изабрати само једну да идете,
Пут који су Магови некада познавали.
Изнад тог пута, чудесна звезда
Чија светлост никада неће нестати, далеко.
А испод, болесни и изгубљени,
Милостиви Спаситељ нас чека.
јеромонах Симон (Безкровни)
(превод генерисан АИ)
