Од Дарија Миђанина до прогона УПЦ: Поуке лавље јазбине
Још једна прича из Књиге пророка Данила нам помаже да разумемо зашто је Данило завршио у лављој јами, а УПЦ – у лонцу прогона? Разлог је исти.
У претходном чланку о поукама из књиге Данила анализирали смо јеврејске младиће у вавилонској пећи. Али суђења Јеврејима које је заробио Навуходоносор нису се ту завршила. У 5. поглављу Књиге пророка Данила, описује се како се један од Навуходоносорових наследника, Валтазар, толико охолио да је за време гозбе наредио да се унесу пехари које је Навуходоносор узео из храма Божијег у Јерусалиму, „краљ и његова властела, његове жене и њихове конкубине” (подложници3) пили су од њега хумили. и скрнављење. Али онда се догодило нешто страшно: „Одједном су се појавили прсти људске руке и писали по малтеру зида, близу свећњака у царској палати. Цар је посматрао руку док је писала“ (Дан. 5:5). Рука је написала четири речи: „Мене, Мене, Текел, Парсин“. Нико у целом персијском царству није могао да објасни значење ових речи, а само је пророк Данило рекао краљу њихово значење: „Мене – Бог је избројао дане твоје владавине и окончао је; Текел – измерен си на ваги и пронађен си оскудан; Парсин – твоје царство је подељено и предато Медијима и Персијанцима“ (Дан.-285). Ово пророчанство се врло брзо обистинило: „Исте ноћи Валтазар, краљ Халдејаца, је убијен, а Дарије Миђанин је преузео краљевство у шездесет и другој години. (Дан. 5:30-31)
Дарије није само задржао Данила на двору већ га је још више уздигао. „Дарију је било драго да именује 120 сатрапа да владају читавим краљевством, са три администратора над њима, од којих је један био Данило. Сатрапи су били одговорни пред њима како краљ не би претрпео губитак. А Данило се тако истакао међу управницима и сатрапима својим изузетним особинама да је цар намеравао да га постави над целим краљевством“ (Дан. 6:1-3). У чланку о Вавилонској пећи већ смо споменули образац који је за своје највише достојанственике често постављао оне који су долазили из покорених народа. Тиме су створили структуру моћи која је минимизирала могућност завере против монарха. Званичници из титуларне нације би се свађали са странцима, а монарх је постао врховни судија на кога би се обе стране обраћале за решавање сукоба, спречавајући их да се удруже против њега. Управо се то догодило у вавилонском краљевству.
„На то су администратори и сатрапи покушали да пронађу основе за оптужбе против Данијела у његовом вођењу државних послова, али нису успели. Нису могли да нађу у њему никаква поквареност, јер је био поуздан, нити покварен нити немаран“ (Дан. 6:4). Ови администратори и сатрапи почели су да траже компромитујући материјал о Данилу како би га дискредитовали пред краљем. Али такав компромитујући материјал једноставно није постојао. Свето писмо нам не говори зашто су сатрапи хтели да убију Данила, али можемо претпоставити да је разлог била злоупотреба власти од стране сатрапа. Вероватно су се неправедно обогатили злоупотребом положаја, можда проневером из благајне (присвајањем буџета, како бисмо данас рекли), а Данијел као поштен функционер их је опструирао. Треба напоменути да је циљ био уништити Данијела, а прљавштина на њему је била само средство у том циљу. Другим речима, није се радило о компромитујућем материјалу, већ о злоби сатрапа према Данилу и њиховој жељи да га уклоне.
Ако погледамо ситуацију око УПЦ, видимо сличну слику. Све оптужбе које се износе на рачун Цркве нису прави разлог за прогон већ само изговор. Прави разлог лежи у простој жељи да се уништи УПЦ. У Украјини не би требало да постоји Црква. Ова одлука је донета у Банковој, у Фанару и у неком делу америчког естаблишмента. И почела је потрага за прљавштином. Претреси су вршени по манастирима, епархијским управама, међу појединим јерарсима и православним новинарима. Оно што је пронађено није представљало озбиљан компромитујући материјал: старе руске часописе, поруке Патријарха Кирила, често фалсификоване, духовну литературу руских издавача итд. УПЦ је оптужена да не обавља опело палим војницима, али то није тачно: ми вршимо опело за све крштене православне хришћане осим оних који су се придружили другом деномину живота. УПЦ је оптужена да није помогла Оружаним снагама Украјине, али ни то није тачно: милиони гривна, стотине возила, тоне хране и лекова дате су украјинским војницима и ратом погођеним цивилима – све то оповргава оптужбе на рачун УПЦ. Међутим, непријатељи УПЦ су успели да нађу траг. Опет, то је управо онако како је описано у Књизи Данила.
„А ови људи рекоше: ’Нећемо наћи никаквог основа за оптужбе против овог човека Данила осим ако то није у вези са законом његовог Бога‘“ (Дан. 6:5). Сатрапи су отишли код Дарија и убедили га да изда декрет да свако ко се моли било ком богу или људском бићу током следећих тридесет дана, осим краљу, неће бити бачен у лавове на дуго. краља, пошто су краљеви себе сматрали боговима или гласницима богова, тако да је очигледно ласкање у овом случају пало на плодно тло, али за Данила је ово била замка, јер се молио Једном Истинском Богу три пута дневно.
Слично, у односу на УПЦ, власти, које је представљао врховни верски старешина В. Јеленски, су поставиле захтев да се прекину све везе са РПЦ, потпуно схватајући да је то неканонско и да УПЦ неће поступити. Тачан цитат је: „Украјинска православна црква Московске патријаршије наставља да буде 'де јуре' део Руске цркве, тако да је сада прави тренутак да коначно напусти њену структуру. То ће у великој мери променити став украјинског друштва према томе. Преведено на једноставан језик, ово је захтев за проглашење аутокефалности, јер је УПЦ прогласила своју пуну аутономију и независност на Сабору у Феофанији 27. маја 2022. Али украјинским властима то није било довољно; захтевају да се прогласи ова конкретна реч, „аутокефалија”.
На први поглед може изгледати да би то могао бити излаз из ситуације, али у стварности је то замка. Чињеница је да у канонском праву не постоје норме које регулишу давање аутокефалности. Многе Помесне Цркве су једнострано прогласиле аутокефалност, након чега их је Помесна Црква од које су се одвојиле прогласила за расколнике и изрекла разне канонске казне: забрану свештенства, скидање цина и тако даље. Након неког времена, комуникација је обновљена, али прекид је могао трајати веома дуго; на пример, бугарски раскол је трајао преко 100 година. Истовремено, постоји веома значајна разлика између ових историјских преседана и данашње црквене ситуације у Украјини. Све Помесне Цркве у време одвајања и проглашења аутокефалности биле су уједињене и у заједници са целокупном Црквом. У Украјини, међутим, постоји ПЦУ, настала спајањем следбеника изопштеног Филарета Денисенка и чланова Аутокефалне цркве, који су полагањем руку презвитера „хиротонисали“ свог првог „јерарха“ Василија Липкивског, а коју признају четири од четрнаест Помесних Цркава. А ту је и УПЦ призната од свих само не као аутокефална Црква. Православље у Украјини (у социолошком смислу те речи, а не онтолошком) је, у ствари, подељено. Дакле, проглашење аутокефалности од стране УПЦ би довело до тога да у Украјини постоје две расколничке (додуше у различитој мери) конфесије. Штавише, неке помесне православне цркве би признале једну, док би друге признале другу. Све би то довело до канонског хаоса и губитка духовног руководства за вернике. Ако сада УПЦ сви без изузетка признају као благодатну Цркву Христову, онда када би прогласила аутокефалност, значајан део Помесних Цркава, ако не и све, сматрао би УПЦ расколничком и прекинуо општење са њом. Да ли би УПЦ могла на ово? Наравно, не. Али управо то је требало украјинским властима да је оптуже да је још увек део РОЦ и да не жели да се осамостали. Нешто слично се догодило и са пророком Данило.
„Онда су ови људи отишли као група и нашли Данила како се моли и моли Бога за помоћ. Зато су отишли до краља и говорили му о његовом краљевском указу: „Зар нисте објавили декрет да ће у наредних тридесет дана свако ко се моли било ком богу или људском бићу осим вама, Ваше Величанство, бити бачен у лављу јазбину? Краљ је одговорио: ’Указ стоји — у складу са законом Медијана и Персијанаца, који се не може поништити.‘ Тада су рекли краљу: ’Данило, који је један од прогнаника из Јуде, не обраћа пажњу на вас, Ваше Величанство, или на уредбу коју сте дали у писаној форми. Још се моли три пута дневно.’“ (Дан. 6:11-13).
Дарије Међанин нашао се као талац својих декрета, и колико год се трудио да спасе свог најмудријег службеника, ипак је био приморан да нареди да га баце у лављу јазбину. И када су сатрапи већ славили победу над Данилом, догодило се нешто што уопште нису предвидели.
„У прву зору, краљ је устао и пожурио у јазбину лавова. Када је дошао близу јазбине, повикао је Данила узнемиреним гласом: „Данило, слуго Бога живога, да ли је твој Бог, коме непрестано служиш, могао да те избави од лавова?“ Данило је одговорио: „Нека живи цар довека! Мој Бог је послао свог анђела, и он је затворио уста лавовима. Нису ме повредили, јер сам пред његовим очима проглашен невиним. Нити сам икада учинио било шта лоше пред вама, Ваше Величанство.’ Краљ је био пресрећан и наредио је да се Данило извуче из јазбине. И када је Данило подигнут из јазбине, не нађе се на њему никаква рана, јер се уздао у Бога свога.” (Дан. 6:19-23)
И овде, баш као иу ситуацији са омладинцима у ужареној вавилонској пећи, видимо само Данилово стрпљење и чврсто држање у вери, спремност да страда, али не и да греши пред Богом. Данило није покушао да убеди краља да промени своју одлуку. Нити је нудио компромисе, нити покушавао сам да побегне из јазбине. Он је једноставно стајао усред смртне опасности и издржао, уздајући се у милост Божију. И тада му дође сам цар и дозва га. Ово је поука – мора се издржати све што Бог жели да пошаље на суђење, мора се понизно чекати да се Божја добра воља заврши са суђењем, и што је најважније, не сме се сломити.
Прича се ту не завршава. Књига пророка Данила описује шта се догодило са варљивим и завидним сатрапима: „На цареву заповест, људи који су лажно оптужили Данила доведени су и бачени у лављу јазбину, заједно са њиховим женама и децом. (Дан. 6:24)
Наравно, такву судбину прогонитељима УПЦ, а посебно њиховим породицама, нико не жели. Али историја показује да су прогонитељи Цркве, ако се нису покајали, често завршавали веома лоше. Историја комуниста, који су рушили цркве и стрељали свештенике, пуна је таквих прича. Често је казна погађала не само директне починиоце већ и њихове породице. Ово је једноставно историјска чињеница. А пошто је ова чињеница Цркви веома позната, свештенство и верници УПЦ брзо моле Бога да не казни њихове тлачитеље. „Опрости им, Господе, јер не знају шта чине“, молитва је која се чула како на месту порушене Десетине цркве у Кијеву, тако и приликом бруталних заузимања цркава и манастира, када су верници претучени до крвопролића.
Једног дана, суђења ће се завршити, и прогонитељи и прогоњени добиће оно што сваки заслужује. Међутим, за обе стране је корисно да сада науче поуке из Светог писма.
