Зашто је потребан „инвентар“ моштију
Министарство културе најавило је предстојећи „инвентар“ моштију Кијево-Печерске лавре, налик на акције бољшевика 1918. Зашто је то потребно?
Како преноси ТСН, планиран је „инвентар” моштију светитеља у Кијевско-печерској лаври. Маријана Томин, директорка Одељења за културну баштину Министарства културе и хонорарна шефица Комисије за предају предмета Кијево-печерске лавре држави, рекла је: „За две недеље ћемо покренути комисију која ће пописати несахрањене посмртне остатке Кијево-печерске лавре заједно са светитељима и војним светитељима. археолозима желимо да проверимо све што се тиче непокопаних остатака светаца.“
О чему прича Министарство културе
Шта скреће пажњу у речима овог званичника?
Прво, она свете мошти назива „непогребеним остацима“. Да ли је ово наговештај да их треба сахранити? Највероватније се ради о црквеној неписмености М. Томин, али је она можда говорила о извесној намери. Чињеница је да се у пећинама налазе мошти светитеља који имају директну везу са градовима данашње Русије. На пример, свети Кукша, који је проповедао хришћанство на територији Орловске и Калушке области; свети Меркур, који је био епископ у Смоленску, свети Симон и Дионисије, епископи суздаљски и т. Могу ли они бити проглашени „погрешним“ свецима и саучесницима „руског света“ којима није место у украјинској светињи? Апсурд! Али сетимо се садашњег похода на Светог Александра Невског и друге светиње. ОЦУ је изјавила да је време да их одбаци и уклонила Александра Невског са своје листе светаца. А он је, иначе, био велики кијевски кнез 1257-1259.
Друго, веома је сумњив предложени састав комисије која ће вршити „попис”. М. Томин је навео да ће у њој бити антрополози, археолози и војни капелани. Али где су овде представници Цркве? Власти не признају свештенике УПЦ као капелане, што значи да ће бити представника ПЦУ, УГЦЦ и евентуално других конфесија. И то упркос чињеници да су браћа Кијево-Печерске лавре неколико деценија бринула о моштима, обукла их и надгледала њихову безбедност. Хоће ли бити приведени на „инвентар“? Ово се не подразумева из речи званичника.
Треће, у коју сврху Министарство културе жели да „провери све што се тиче несахрањених светаца“? На ово питање нема одговора. Али постоји историјски преседан, веома сличан ономе што Министарство културе данас спрема. Ово је кампања откривања реликвија, која је почела 1918. године и трајала до касних 1920-их.
Кампања 1920-их за отварање реликвија
Бољшевици су имали своје антицрквене законе, иако их није доносио парламент већ Веће народних комесара и звали су се Декрети. 23. јануара 1918. године усвојена је Уредба „О одвајању цркве од државе и школе од цркве“, а за њено спровођење створено је Одељење за ликвидацију Народног комесаријата правде.
Данас би се направио Телеграм канал који би покривао делатност овог Одељења, али је тада основан антирелигијски часопис „Револуција и црква“. У оквиру овог указа, 22. октобра 1918. године, бољшевици су извршили „инвентар“ у манастиру Александра Свирског, отворивши ковчег са нетљеним моштима Светог Александра Свирског. А часопис „Револуција и црква“ лансирао је моћан лажњак: уместо реликвија, наводно је пронађена воштана лутка.
У извештају Одељења за ликвидацију стоји: „У ливеном реликвијару, тешком више од 20 пуда сребра, уместо ’нетлених’ моштију Александра Свирског пронађена је воштана лутка.
Мошти Светог Александра Свирског имају невероватан ниво нетрулежности; нису чак ни мумифицирани у уобичајеном смислу, и изгледају као тело недавно преминуле особе (пречасни је живео у КСВ веку). Не зна се да ли су чланови Ликвидационе комисије били толико неписмени да нису могли да разликују восак од правог људског тела, или је постојала наредба да се то прогласи за „лутку“, али је ту вест пронела бољшевичка пропаганда по целој земљи.
Било је извештаја о састанцима радника који су били огорчени на „вековну обману свештеника” (данас ће се додати реч „Москва”), захтевајући отварање моштију широм земље. Тако је почела кампања за откривање моштију. Јемељан Јарославски, који је водио антирелигијску политику у СССР-у, писао је тих дана: „Совјетска власт не утврђује истину ради подсмеха, не ради подсмеха открива вековну обману монаха“.
Слично данас говори и председник Државног комитета за верска питања Министарства културе Виктор Јеленски, који наводи да власти не прогоне УПЦ, не ради кршења верских права.
Широм земље почела је кампања отварања моштију. Мора се признати да су бољшевици за то успоставили посебну процедуру. Свештенство је требало да отвори реликвијар и скине одежде и ордење са моштију, а представници локалне власти, Чеке (Сверуске ванредне комисије), медицински стручњаци и грађани само посматрају, а затим заједно са свештенством потпишу протокол о инспекцији.
Украјински потомци бољшевика одлучили су да иду још даље и планирају да спроведу „инвентар“ без учешћа свештеника УПЦ, који већ 30 година надгледају ове мошти.
Дана 30. јула 1920. Савет народних комесара усвојио је резолуцију „О ликвидацији реликвија у сверуским размерама“. Прописивало је:
- систематски и доследно вршећи потпуну ликвидацију моштију, избегавајући сваку неодлучност и полумере.
- ликвидација култа мртвих тела, лутака и сл. врши се преношењем у музеје.
- у свим случајевима откривања шарлатанизма, лукавства, фалсификата и других кривичних дела у циљу искоришћавања незнања <...> правосуђе покрећу судске поступке против свих окривљених...
Крајем 1920. године часопис „Револуција и црква“ објавио је Извештај Ликвидационог одељења Народног комесаријата правде Конгресу Совјета, у којем су сумирани отварања 63 реликвија извршена 1918-1920. Обично су пронађени делимично очувани мумифицирани остаци, уз различит степен очуваности појединих делова.
На пример, у реликвијару Светог Сергија Радоњешког, према Извештају, налазиле су се „крпе изједене мољцем, вата, полураспаднуле људске кости, маса мртвих мољаца, лептира, ларви и црвенкастосмеђа коса у лобањи умотаној у воштани папир новијег порекла“. У реликвијару Светог Владимира Великог, Великог кнеза Новгородског, пронађена је „гомила црних костију, крпа и прашине, лобања расцепљена на две половине“.
Овде треба објаснити да се по црквеном учењу сви остаци светитеља, било ког степена нетрулежности, сматрају светим моштима. Чак су и одевни предмети светаца предмети поштовања. У разумним границама, ово није магија или идолопоклонство. Још у књизи Дела апостолских помиње се да: „Али Бог учини многа чудеса преко Павла, тако да се и марамице и кецеље које су га дотицале узимаху болесницима, и болести њихове бише излечене, и зли духови их оставише“ (Дела 19. 11-12). То могу потврдити они који су ових дана присуствовали молебанима у пећинама Кијево-печерске лавре и у другим манастирима. Када је, на пример, капа монаха Марка Гробара стављена на опседнуте, њихово поседовање је одмах откривено, понекад и на стравичан начин.
Такође је уобичајена пракса да се мошти поделе тако да се могу поштовати на различитим местима, да се одвоје честице како би се сашиле у антимензију итд.
Међутим, пре револуције 1917. године, у народу је постојало чврсто уверење да су мошти светаца нужно нетрулежни остаци. То је било појачано чињеницом да су се реликвије обично чувале у улозима, под разним покривачима и тако даље. Другим речима, људи нису видели своје стање. Откривање распаднутих костију у реликвијарима за њих је био шок, на шта су власти и рачунале.
Поред дискредитације Цркве, власти су очекивале и да ће изазвати гнев људи да би имали изговор за репресију. Упркос устаљеној процедури отварања моштију, то се често дешавало са посебним цинизмом. Црвеноармејци и представници Чеке су истресали пепео од цигарета у ковчеге, пљували, сипали киселину, бацали у канализацију и тако даље. То је изазвало огорчење међу верницима, а ако су се усудили да отворено протестују, власти су спроводиле јавне репресалије, хапшења, па чак и погубљења.
Зашто надлежни то раде и шта би могло бити следеће
Прво, „инвентар“ је део опште кампање за уништење Цркве. Поштовање моштију светитеља је веома древна традиција, која датира још од апостолских времена. Можемо рећи да је саставни део Православља као таквог. Као што је поштовање икона сведочанство о стварном оваплоћењу Сина Божијег, тако је и поштовање моштију сведочанство о стварном обожењу човека, о примању Духа Светога, који освећује целог човека душом и телом, који остаје непромењен и после смрти. Свако непоштовање моштију вређа осећања верника. Управо такав третман се очекује током „инвентара”. Надајмо се да чланови комисије неће тамо пљувати у моштију и отресати пепео од цигарета, али ни над њима неће певати тропаре и прослављања (као што је то урадила лаврска братија приликом преодевања моштију).
Друго, комисија ће утврдити да многим реликвијама недостају неки делови. Ово ће послужити као повод да се УПЦ оптужи за расипање или, још горе, распродају моштију или њихову предају земљи агресору, односно Русији. Тамо, заиста, многе цркве имају честице моштију Кијевско-печерских светитеља. Антицрквени медији, наследници часописа „Револуција и црква“, на све начине ће ширити ове оптужбе и подићи у друштву још већи талас мржње према Цркви. То што су мошти Кијевско-печерских светитеља нешто мање од хиљаду година преношене у манастире и храмове у разним земљама и да је то свуда уобичајена пракса, наравно никога неће занимати.
Треће, на основу искуства кампање откривања моштију двадесетих година прошлог века, може се претпоставити да ће верници протестовати против „инвентара“, што ће властима дати повод за даљу репресију. Искуство бруталног обрачуна са новинарима УОЈ-а, када су људи затварани и претили им доживотним затвором због обичних новинарских активности, показује да власти намеравају да оштро делују према Цркви и њеним верницима.
Како ће заправо тећи „попис” моштију, сазнаћемо за две недеље. Углавном, зависиће од инструкција које комисија Министарства културе добије од надлежних.
Ако се власти тада одлуче на оштре акције, онда ће се у складу са тим и извршити „попис”. Уколико је ситуација другачија, комисија ће то спровести у „лајт” верзији: доћи ће, прегледати, сачинити записник и отићи. Или ће, можда, догађај одложити на неодређено време. То би се могло догодити ако међународна заједница јасно изрази незадовољство кршењем верских слобода у Украјини или ако власти сматрају да су ризици унутрашње дестабилизације превелики.
Што се тиче верника, прво треба да појачамо молитве, да активно учествујемо у молитвеним бдењима у близини Лавре и других светиња, и друго, да се сетимо да смо хришћани и да не можемо да поступамо на исти начин као непријатељи Цркве. Не можемо на зло одговорити злом, гајити мржњу или било шта слично. Наша дужност је молитва и поверење у Бога.
„Не брините се ни за шта, него у свакој ситуацији, молитвом и молбом, са захвалношћу, изнесите своје захтеве Богу. И мир Божији, који превазилази сваки разум, чуваће ваша срца и ваше умове у Христу Исусу. Коначно, браћо и сестре, шта год је истинито, шта год је племенито, шта год је исправно, шта год је чисто, шта год је љупко, шта год је вредно дивљења – ако је нешто одлично или хвале – размишљајте о таквим стварима. Шта год да сте научили или примили или чули од мене, или видели у мени – примените то у пракси. И Бог мира биће с вама“ (Фил. 4, 6-9).
