Верни до смрти: страдање Светих мученика Сергија и Вакха - Срђевдан
Свети мученици Сергије и Вакхо, римски великаши и војсковође, мученички су пострадали за Христа почетком IV века, оставивши вечни пример верности Христу.
Римљани по пореклу и високи достојанственици на двору цара Максимијана, Сергије и Вакх уживали су изузетно поштовање у престоници царства. Цар их је ценио због мудрости, храбрости и оданости, али њихова истинска верност није припадала земаљском владару, већ Цару Небеском. Иако су из страха од прогона неко време прикривали своју хришћанску веру, њихова преданост Христу није могла дуго остати сакривена.
Њихови противници на двору, завидни због цареве наклоности, оптужише их да одбијају да се поклоне паганским боговима. Максимијан, који је мрзео хришћане, наредио је да се истина испита. Током велике свечаности у част Зевса, Сергије и Вакх одбише да уђу у идолски храм, остајући напољу у молитви истинитом Богу. Тај чин непокоравања био је довољан да падну у немилост.
Разјарени цар нареди да им се скину сва обележја части и власти – војнички појасеви, златне гривне и царска одећа – те да их, на поругу, обуку у женске кошуље и проведу улицама Рима. Тако су некадашњи господари, уместо у сјају, прошли као понижени сведоци вере. Али ни то није поколебало њихову оданост Христу.
Када их је цар позвао на разговор и покушао да их убеди да се врате „боговима Рима“, обећавајући им положаје и богатство, Сергије и Вакх су му одговорили речима вере и храбрости: боље је привремено бешчашће са Христом него привремена част без Њега.
Тада је Максимијан, не желећи да их лично мучи, послао своје некадашње саветнике у источне провинције, у руке суровом намеснику Антиоху – човеку који је, иронично, дуговао своју каријеру управо њима.
Пут до Истока био је дуг и мучан, али их је снажила молитва и вера. У ноћи, док су војници спавали, јавио им се анђео Господњи, охрабривши их да неустрашиво истрају у страдању, јер их чека венац небеске славе.
Када су стигли у град Варвалисо, Антиох је пред сабором прочитао царево писмо: ако се одрекну Христа – биће помиловани и враћени у службу; ако не – чека их смрт.
Свети мученици нису одступили. Прво је мучен Вакхо, који је, после страшног батинања, предао душу Господу. Његово тело је тајно узето и погребено од стране скривених хришћана.
Када је у тамници чуо за смрт свог саборца, Сергије је заплакао, жалећи што више неће заједно певати Богу. Али у ноћној тишини, Вакхо му се јавио у светлости небеској, обећавши му да ће се ускоро поново састати у Царству Христовом.
Недуго потом, Сергија су извели пред Антиоха у граду Сури. Ни молбе, ни претње, ни подсећање на некадашње пријатељство нису га поколебали. На мучитељеву наредбу, обули су му железне опанке са ексерима и натерали га да трчи испред кочија све до града Росафе. На путу је мученик певао речи псалма, благосиљајући Господа. Ноћу му се јавио анђео и исцелио му ноге, што је посведочило његову веру и ужаснуло мучитеље.
Када ни после свега није пристао да принесе жртву идолима, Антиох га је осудио на смрт. Свети Сергије је замолио да се последњи пут помоли Богу. Док је молио, чуо је глас с неба који га позива у покој праведних. Потом је, с миром и вером, приклонио главу под мач.
Хришћани су његово тело сахранили на месту страдања, а касније је ту подигнута црква посвећена светом Сергију, у којој су се дешавала многа чудеса. Предање казује да су се сваке године на дан његовог празника, дивље звери спуштале са планина и пустиња. Не нападајући никог, кротко обилазиле свето место и мирно се враћале. Као да су и саме празновале спомен Божијег угодника.
Тако је Бог прославио Своје војнике, Сергија и Вакха, који су у време прогона и насиља изабрали небеско царство уместо земаљске части. Њихово мучеништво постало је симбол непоколебиве вере и духовног братства, а њихов пример и данас надахњује вернике широм света да „боље трпе срамоту ради Христа, него славу без Њега“.
СПН је раније писао о Светом свештеномученику Дионисију Ареопагиту.
