Етничко чишћење црквеног календара у ПЦУ
Свето писмо каже да „у Христу нема ни Грка ни Јеврејина“. Међутим, ова теза је неко време активно побијана међу новоформираним ОКУ.
У Харкову је 19. маја 2022. године срушен споменик Светом кнезу Александру Невском, који је стајао испред цркве УПЦ освећене у његову част.
Већ 2. фебруара 2024. године „синод“ ПЦУ је одлучио да Светог Александра Невског, кнеза Кијевског и Новгородског, искључи из мноштва светаца.
Случај је, отворено речено, чак и у светлу догађаја који се данас дешавају у Украјини, без преседана. Не само зато што историја Православне Цркве у нашој отаџбини никада није познавала нешто слично, већ и зато што, како смо писали још у мају 2022. године, „постоји веома озбиљна забринутост да ли ће „победу” над светим кнезом пратити нове „победе” над „погрешним” светињама? На крају крајева, постоји велики посао: Свети Сергије Сергије, Свети Сергије Марије. Москва, Свети Тихон итд.
Шта значи ова одлука ПЦУ и шта даље можемо очекивати?
Јасно је да су се „синодалци“ ПЦУ, прецртавајући име Светог кнеза Александра Невског из свог црквеног календара, руководили разматрањем да је реч о „руском светитељу“. Такође, по њиховом мишљењу, принц има везе са политичким процесима који се сада одвијају у Русији.
Наравно, и прва и друга изјава су апсолутно неосноване. Барем из разлога што је Свети Александар Невски био велики кнез Кијевски 14 година (1249-1263).
Свиђало се то некоме или не, овај човек има директну везу са модерном Украјином. Другим речима, он је „руски светац“ колико, на пример, кнегиња Олга или кнез Владимир.
Такође, искључити га из црквеног календара на основу чињенице да је његова личност посебно популарна у Русији није чак ни безумље, већ неко духовно слепило и апсолутно неразумевање шта је хришћанство.
Поента је да светост има универзалну природу у хришћанству и ни на који начин није повезана са националним разматрањима. Штавише, већ две хиљаде година Црква је истицала свој наднационални карактер (треба напоменути да не треба мешати патриотизам са национализмом).
„У Христу нема ни Грка ни Јеврејина“ – овај принцип, који је прокламовао апостол Павле, био је уперен против јеврејског национализма, против осећања сопствене националне искључивости. Апостол је желео да покаже Јеврејима да је Месија дошао и за друге народе јер Бог жели спасење свих. Из тог разлога, хришћани немају „својих“ или „туђих“ светитеља јер смо у Телу Христовом сви једно.
Даље, Црква има вечну природу. У свом земаљском аспекту, остаће до Другог доласка, ау ванвременском аспекту, његово постојање није ограничено крајем материјалног света. Црква је, подсетимо још једном, Тело Христово, којим управља сам Спаситељ, а не било које људско биће. Отуда је одбацивање поштовања одређеног подвижника побожности због тога што његов живот или неки његови детаљи не одговарају захтевима времена, хришћанству дубоко туђа идеја, јер то чини Цркву директно зависном од актуелне политичке ситуације.
Црква је вечна, док су политичке преференције врло кратког века. Они који то не схвате могу бити или будале или појединци који намерно уништавају темеље хришћанства.
Готово увек, разлог за признање и поштовање светитеља била је жеља Цркве да пружи духовно руководство својој пастви и да да пример живота посвећеног вишим начелима. У том смислу, личност кнеза Александра кроз векове оличава ове принципе: владар који је бранио Цркву и на самрти примио монашки постриг.
Његов животни подвиг, ако се апстрахује од историјске ситуације, превазилази националне границе, оличавајући универзалне врлине које одјекују у различитим културама и епохама. Мора се схватити да свеци једноставно не могу и не треба да буду пиони у политичким играма јер су њихови животи, њихови примери симболи вечних вредности које инспиришу и воде људе без обзира на њихову националну и политичку припадност. Дакле, сваки покушај да се на основу националних разматрања или политичке сврсисходности процени значај светаца, уништавају универзални карактер хришћанства, претварајући га у неку врсту „домаће религије“ са сопственим домаћим „боговима“ и „богињама“.
Другим речима, ствара нови облик паганизма који користи хришћанске термине, па чак и симболе, али је по својој природи у супротности са Јеванђељем и Христовим учењем.
С друге стране, светост није искључиво власништво одређене националности, а светитељи не припадају ниједном народу – они припадају читавој Цркви и Богу..
Искључити свеце из црквеног календара само зато што су „погрешне“ националности или зато што су „искоришћени на погрешан начин“, значи фрагментирати духовно јединство Цркве, које превазилази националне границе и политичке идеологије.
Не може се питања светости подвргнути идеолошким манипулацијама јер се геополитички контекст стално мења и нема потребе да му се прилагођавамо. У том смислу, светост појединаца попут кнеза Александра Невског треба оцењивати кроз сочиво њиховог духовног доприноса, а не кроз сочиво данашње политичке реалности. Јер након искључења једног светитеља из мноштва светаца, неминовно ће се поставити питање уклањања другог, трећег и четвртог.
Штавише, такви процеси су већ у току у оквиру ОЦУ. Они су веома опасни и бременити најнепредвидивијим последицама не само за ПЦУ већ и за целу православну Украјину у целини. Врло се може догодити да Думенкове присталице почну да траже забрану оних светаца који носе политички непоуздане епитете „Москва“, „Санкт Петербург“, „Ростов“ итд. Не верујете?
Епифаније Думенко је у једном од својих интервјуа, образлажући да Украјинци треба да се одрекну „руских светаца“, дословно рекао следеће: „Не говоримо о поновном крштењу. Можемо да говоримо о промени једне или друге светиње. Ако узмемо Ксенију, постоје и друге Ксеније у чију част се може променити датум прославе“. Ове речи су допуњене „објашњењем“ да се „историјски испоставило да покушавамо да очистимо све руско, али то се не тиче светитеља“. То је речено пре само годину дана – у јануару 2023.
Думенко је тада такође приметио: „Ако погледате наш календар, који је штампан као званична публикација ПЦУ, тамо практично нема Руса. Што се тиче неких поштованих светитеља које сте споменули: Александра Невског, Ксеније Петроградске... У почетку их нисмо уврштавали у календар, али смо од наших верника добили много захтева о томе када да славе један или други дан Руса, када да славе свој дан. А ми смо морали да напустимо тако познате поштоване свеце, иако знамо какву су улогу они понекад играли у историји, напустили смо је као привремену појаву због захтева наших верника.
Дакле, пре годину дана поглавар ОЦУ није крио да ће његова организација пре или касније предузети етничко чишћење свог „црквеног календара“. Прва жртва овог чишћења био је кнез Александар Невски.
Али корени овог чишћења нису само у антихришћанским осећањима представника ОЦУ, већ и у „провинцијском“ менталитету идеологије која се сада представља као „идеја украјинске нације“. Нико не може позитивно формулисати о чему се ради. Али у негативном смислу, све је јасно: бежите од свега „руског“. Ова идеологија не само да се бори против „доминације рускости“ у украјинској култури већ и сужава оквире даљег духовног и културног развоја нашег народа, уништавајући његов духовни код и допринос историји људске цивилизације (погледајте диван разговор на ову тему украјинског филозофа Андреја Бауместера).
Зато што не само све „руско“, већ и само по себи „украјинско“ – од писаца попут Гогоља и Булгакова до филозофа (као што је Николај Берђајев), теолога (о. Ђорђе Флоровски), па чак и светаца – може бити тешко притиснуто. Ово је пут уништавања народа и свега доброг, вечног и вредног за њега. На крају крајева, то је уништавање његових корена и историје.
Као резултат тога, морамо признати да ОЦУ нашем народу не може понудити ништа осим уништења.
