Божићна размишљања о политици, Цркви и Рођењу Христовом
Чини се да је Божић најтиши и најмирнији празник у црквеном календару. Ипак, успели смо да направимо гужву и око тога.
Годину за годином дешава се исто: чим почне Божићни пост, око датума прославе Рођења Христовог диже се вихор полемика. Заиста, овога пута је додато нешто ново, јер је то први пут да Украјина слави Божић на „европскији“ начин.
Међутим, то је мало помогло, осим што је једна прилично непријатна неравнотежа постала јаснија. Није зато што је датум прославе Божића и даље предмет расправе; данас се свађамо о свему, са или без разлога, само из љубави према свађи. И није да власти отворено покушавају да наметну своју погрешну визију великом броју својих суграђана. Не можете очекивати ништа од моћних играча: током вековне историје Цркве, мали број владара је одолео искушењу да „искористи“ верски аспект живота земље ако се таква прилика укаже.
Невоља је у томе што један од главних, кључних догађаја светске историје, прославу доласка Спаситеља у свет, друштво доживљава, пре свега, као средство за изражавање одређене позиције. Односно, није у питању Рождество Христово, већ нечија начела, веровања и мишљења – све оно што, како је Фредерик Буехнер згодно рекао, замењује Бога за људе – у првом плану.
Ова појава је изузетно непријатна, али је сасвим природна. Иако је наша држава одувек била секуларна, украјинско друштво никада није било лишено вере. Непотребно је рећи да су чак и совјетске власти признавале заједничку религиозност Украјинаца. Међутим, дошао је тренутак када је вера почела да се постепено истискује из сфера јавног живота, не суочавајући се већ суптилно потискивана на периферију друштвеног постојања и људске свести.
Тако смо добили модерно грађанско друштво: активно, страствено и потпуно секуларно. Она признаје специфично место за веру (устручавам се да кажем „религија“), асимилујући је са одређеним функцијама и, наравно, сматрајући да има право да диктира услове верницима и указује на место Цркве.
Било да смо своју мисију извршили добро или лоше у протеклих тридесет година, не можемо ићи против стварности – пожњели смо оно што смо посејали.
У овом тренутку би било мудро да размислимо, размислимо о томе шта се дешава, да узмемо у обзир грешке из прошлости и усмеримо напоре у правом смеру. Нажалост, тренутно смо сведоци сасвим другачијих процеса. Оформивши се и ојачавши, друштво је почело да поставља Цркви питања која се данас обично називају непријатним. Али у ствари, они нису непријатни већ неисправни јер су обликовани на основу принципа, ставова, уверења и идеја по којима друштво живи.
Као резултат тога, Црква је почела да говори о свему, чак и када није питана, и почела је да формира свој „став“ о разним питањима, износећи разна „мишљења“ у нади да ће се оно што је речено чути, разумети, а не осуђивати.
Црква Христова, чији члан, од епископа до лаика, с правом може себи приуштити луксуз да „не зна ништа осим Исуса Христа и Њега распетог“ (1. Коринћанима 2:2), одједном је заузела став о политици, јавном животу и било чему другом. Кажете, шта је лоше у томе? Кажете да живимо међу људима и да морамо да одговарамо на њихова питања? Кажете да смо одговорни за наше друштво и да зато треба да водимо дијалог са њим? Какве глупости!
Ко ових дана не прича и не пише о рату, политици и јавном животу? Можете научити о томе свуда; лако је са свима разговарати о томе. Желите да знате – отворите интернет, желите да чујете процену – започните разговор са било ким од супруге или комшије до колеге са посла или случајног пролазника.
Нико од нас не пати од недостатка таквих информација. Зашто тражити одговоре на таква питања од Цркве? Како знамо? Препусти нас ономе што је по праву наше: питај нас о Богу и вери, о врлини и греху, о души људској и Царству Небеском, о Светом писму и молитви.
Бројне су теме које само Црква може истински да открије. Хајде да причамо о томе. Оставите политику политичарима, рат војсци, јавни живот активистима, а злочин полицајцима.
Није наш посао да урањамо у ово; наше је право да у то не гледамо и да о томе не говоримо. Молим вас, престаните са овом причом о дијалогу са друштвом. Нема дијалога са друштвом, никада га није било, нити може бити. Дијалог је могућ само са појединцем, а не са колективним и безличним. А човек обично долази у цркву да не „чује став”. Појединац долази до Бога, у средину где Он делује непосредно и непосредно, у простор где владају бесмртност и другост, где је, по речима Жилијена Грина, „све ту, све је другачије“.
Сходно томе, оно што човека привлачи Цркви није „јасан став“, већ искуство Божијег деловања у његовој души, дубоко лично искуство које једино Црква може пренети онима који долазе у потрази за Истином, а не за светском истином.
Да, ових је неколико у хиљадама, али, верујте, ових неколико вреди хиљаде. Поготово када хиљаде упорно и намерно дају предност својој људској истини Божанској.
У међувремену, Истина је Христос, сада рођен у свету. А као што знамо, истини нису потребни докази. Дакле, хајде да престанемо да се свађамо. На крају крајева, истина се не намеће; то је прихваћено. Потпуно и безусловно. А они који у Христовом рођењу не виде ништа осим ставова и принципа једноставно су прошли поред Истине. Можда су је и видели, али су прошли и остали нетакнути од Ње.
Они на то имају право. Само би било пожељно да ми, православни хришћани, не мењамо Истину за разне тривијалности. Не упуштати се у расправе, спорове, доказе, мишљења и формулисање ставова.
И ако до сада нисмо успели, Рождество Христово је диван повод за добар почетак.
