Без обзира колико вам је сада тешко, запамтите – горе је у паклу
Недељна беседа 23. недеље по Духовима.
Људи су често тражили од Христа ствари које им нису биле потребне или које су им биле бескорисне: дај нам знак са неба, покажи нам каквом силом то чиниш, сиђи са крста, покажи нам чудо, итд. Људи су склони да не траже оно што је неопходно за њихово спасење, већ оно за чим жуде њихов грешни ум и порочно срце – за шта је њихова душа везана и за шта су ти људи привржени и за шта ти говоре неки људи у мислима. шаблон“, кажу, „не, не, ти само слушај“ и настављају да туку по жбуњу.
Овај пут су ме замолили да пишем о рату. „Пишите о рату, људи сада желе да читају о ономе што их највише брине…“, пише ми мој редовни читалац. шта да кажем? Нећу да пишем о рату! Нека о томе говоре политичари, новинари, верске и политичке личности итд. Из свог практичног искуства знам да закон међусобног прожимања увек функционише тамо где је срце широм отворено. Што више улазимо у ратну мочвару, то више усисава нашу душу, која почиње да тоне у њој. У овој мочвари нема светлости љубави, нема истине Божије, нема ни најмање наде да ће ово лудило икада престати. Јер ће сигурно уследити нешто друго, што ће вероватно бити још горе.
Некада смо мислили да ће корона вирус бити толико лош. Али погрешили смо – избио је рат. Међутим, овај рат можда није најгора ствар која чека човечанство.
Највероватније смо већ дошли у време када нам неће бити дозвољено да „ни дахнемо, ни да дишемо” до смрти.
„Онај ко се бори са чудовиштима треба да пази да и сам не постане чудовиште. Ако гледаш у понор, онда и понор гледа у тебе.” Уз сву своју одбојност и непријатељство према светоназору и филозофији аутора ових речи, не могу а да се не сложим са њим у овом случају.
Ово је истина. Постајемо оно за шта је прикована наша душа и наша пажња. Да се не бисте растворили у овом мраку над безданом, потребно је да свој поглед усмерите ка ономе што даје наду, благодатни мир и тишину срца. Под ногама имам море густог нереда тамносмеђе крви, у којој лебде мртва тела помешана са крхотинама стакла, шутом и прљавом земљом. Са обе стране мене су цинични демонски политичари, новинари, владари, моћници који су – безбожне марионете ђавоље иза сцене које контролишу ум. Светлост долази само одозго, са духовног неба изнад главе.
Ако погледате горе не гледајући около, онда нећете наћи мир, већ ћете се суочити са чињеницом да нема ничега. Нема рата, нема смрти, нема зла, ништа од тога да се таквом истрајношћу увуче у душу. Да, имамо понор бола, невоља, искушења, искушења, али све ово није ништа друго до ђубриво.
Уместо да посече дрво наше суве и неплодне душе, Велики баштован је одлучио да још једном покуша да га ископа и обложи стајњаком у нади да ће, можда, на нашим гранама видети бар добар плод.
Шта год да нам се догоди на земљи, неће дуго трајати. То је само искуство живљења кроз сензације и мисли, које не може трајати вечно. На крају ће све ово проћи. Шта год да нам се догоди у земаљском животу, морамо запамтити – у паклу је много горе! Оставити Бога у спољашњој тами, а да се не достигне Царство Божије, једина је ствар чега се треба истински плашити. Све остало је прах и пепео. Данас јесу, али сутра ће нестати као живот сваког од нас.
Страх, мржња, бес, клетве, огорчење, гнев су СРГ сатане, који под камуфлажом правде и „праведног гнева“ желе да продру у нашу душу како би је заробили.
Дакле, не желим да пишем о рату... У већини случајева не пишем од себе, већ само парафразирам оно што читам и чујем од свог старешине; шта се и сам трудим да научим, шта даје светлост мојој души, шта јача веру да нас Бог никада неће оставити. Све што могу да напишем о рату своди се на ове редове оца Симона (Бескровног):
Одговарајући на терет искушења
И горак укус свих мојих искушења
бирам, без икаквог оклевања,
Љубав према Богу мом и према ближњем!
Погођен муком и болом,
И немајући више снаге да издржим,
Одлучио сам да се нацерим и поново издржим
Да победим себе и очистим своју душу!
Када гледам све ужасне приказе
Због тога падам испод
Ја бирам, међутим, распеће,
Крст, ексери, венац...
Немам више шта да додам овим редовима, осим неколико прича из живота мојих пријатеља.
Модерн Јобс
Рат је променио судбину стотина хиљада људи. Сада сам се сетио свог разредног старешине Л., који је живео поред мене у Хулиаиполеу (град у Запорожској области – прим. аут.). Када сам је први пут видео у четвртом разреду, одмах сам се заљубио у њу. Л. за мене је за цео живот остао идеал лепоте и женске племенитости. Од тада су прошле деценије. Мој учитељ је живео у материјалном благостању, у добро грађеној кући, са дивним мужем – мајстором свих заната. Њена талентована ћерка је својим радом направила добру каријеру, имала добро плаћен посао и била је једна од првих особа у граду. Тада су се појавиле две прелепе унуке. Пред нама је била тиха, мирна, удобна старост...
Прво је изгубила мужа, који је умро од рака. После неког времена, пре него што је напунила 45 година, њена ћерка је умрла од последица корона вируса. Шест месеци касније почео је рат. Њен зет са унукама, ученицама, отишао је у иностранство, на други крај света. Л. је остао у празној хладној кући са веома старом и болесном мајком и сестром инвалидом. Уз то, било је бескрајних бомбардовања, недостатка струје, гаса, воде, са надом само у хуманитарну помоћ, које је све ређе стизало. Ипак, имала је резерву стрпљења, смирења, снаге да понесе свој крст и способности да живи и у изобиљу и у сиромаштву, у радости и тузи, у топлини и хладноћи. Уосталом, није џабе много година ишла у цркву, тамо водила ћерку, зета, унуке. Овако ће њена душа бити спасена...
Псећа судбина
Мој мушки рођак је остао тамо, у Хулиаиполеу. Две баке приковане за кревет, дете са инвалидитетом. Када је већ било неиздрживо издржати ракетне нападе, прво је евакуисан његов син, а за њим и баке. Пас је привремено остављен под надзором комшија. Четвороножни пријатељ за њих је био прави члан породице – величине малог телета, али веома љубазан, веран и вољен љубимац. Ујутру, када је породица била одсутна, супруга мог рођака је сањала. Овај пас трчи кроз прелепо поље прекривено дивним цвећем. Чини се да све сија од радости и блаженства. Пас јој скаче по врату, мази се као пас, љуби је и свим својим покретима показује какво усхићење и задовољство осећа од боравка на овом прелепом месту.
Сан је био толико реалистичан да се, пробудивши се, братова жена није могла отрести помисли да се све дешава у стварности.
Пар сати касније јавила се комшиница. Рекао је да је увече граната погодила кућу, а пас је тешко рањен. Целу ноћ је патило и урлало од бола, а умро рано ујутру...
Хтео сам да својим читаоцима испричам ову причу о псу да не размишљају о постхумној судбини животиња и да „свезнајућим“ писарима дам прилику да постављају нарцисоидне коментаре. Да, може се расправљати о томе има ли места за псе на небу, али нико од нас не сумња да човек има бесмртну душу. Они људи који уносе зло, плач и сузе на овај свет, убијају пре свега своју душу. Они су преварени од ђавола, и не слутећи, посветили су му срце. Њихова вечна судбина биће један од најстрашнијих исхода овог рата.
* * *
Године 1984. изашао је диван хришћански филм – парабола „Бескрајна прича“ редитеља Волфагана Петерсена, заснована на истоименој књизи писца Мајкла Ендеа. Његов главни лик спасава свет од страшне пошасти зване Ништа. Где год је ништа дошло, свет се претварао у црну грозну измаглицу, празнину лишену светлости и живота.
Када увече шетам улицама свог родног града, схватам да нам је то баш ништа сада дошло. Настао је мрак где би се деца играла на игралиштима. Куће гледају на свет празним суморним очним дупљама. Мрак на улицама, у кућама и душама. Свет, где је некада било светлости и живота, полако урања у суморно Ништа, испуњено смрћу, хладноћом и хаосом.
Али занимљиво је да она бића која су све ово донела у моју земљу сматрају себе „ратницима светлости“. Каква заблуда коју је ђаво изазвао души која је заборавила да је Бог Светлост, Љубав и Живот, а не тама, мржња и смрт!
