Свети Јоаким и Ана: Како су смирење и нада донели радост свету
Прича о светим праведним Богородитељима Јоакиму и Ани сведочи о томе како Божија љубав преображава патњу у радост, а искрена молитва и вера не остају без одговора.
У богатом хришћанском предању постоје приче које снажно и необориво сведоче о томе како Божија љубав преображава сваку људску патњу у вечну радост. Прича о Светим праведним Богородитељима Јоакиму и Ани управо је једно од најлепших таквих сведочанстава. Њихов дуги живот, дубоко испуњен смирењем, непрестаном молитвом и непоколебљивим поверењем у Творца, учи нас важиoj истини: ниједна суза проливена у искреној вери није заборављена пред Господом, а срце које се истински узда у Њега никада не остаје без утехе и преобилне благодати.
Свети праведни Јоаким беше из племена Јудина, директни потомак славног цара Давида, док Ана потичаше из свештеничког рода Левијева, као кћерка свештеника Матана. Иако су поседовали значајно материјално богатство, висок углед и поштовање у својој заједници, њихово највеће благо беша непоколебљива и чиста побожност. Живели су тихо, скромно и угодно Богу. Своје земаљске приходе делили су са великом радошћу и племенитошћу: једну трећину користили су за сопствене скромне потребе, другу трећину су с љубављу раздавали сиромасима и потребитима, а трећу трећину су редовно жртвовали јерусалимском храму.
Међутим, њихов праведни и богоугодни живот био је искушан великом и дугом патњом. У браку су проживели пуних педесет година, али су све то време били бездетни. У тадашњем старозаветном друштву, бездетност се није посматрала само као лична и породична несрећа, већ и као вид Божије казне или јавна последица неких тајних и скривених грехова. Упркос томе, Јоаким и Ана нису дозволили да им горчина, очај или роптање против Божије воље обузму срца. Њихова људска бол била је дубока као море, али је њихова вера била још дубља и јача од сваког искушења.
Тежак и болaн ударац задесио их је током једног великог празника у Јерусалиму. Када је остарели Јоаким дошао да принесе своју жртву у храму, тадашњи првосвештеник га је јавно укорио и одбио његов дар, говорећи да због бездетности није достојан да ставља своју жртву поред оних који су оставили потомство у Израиљу. Овакав јавни прекор нанео је дубоку рану старом праведнику. Посрамљен, ожалошћен и уплакан, Јоаким се није вратио својој кући, већ се повукао у пустињу међу пастире. Тамo је у самоћи, уз строги пост и сузе, проводио четрдесет дана, вапијући Господу да му уклони срам са лица и поклони дете у старости, баш као што је некада учинио праоцу Аврааму и Сари.
За то време, Ана је остала сама у њиховом дому у Назарету, у још већој тузи. Свесна мужевог одласка и тешких речи упућених у храму, осећала се напуштеном и од људи и од света. Повукавши се у своју башту, загледала се у птичије гнездо на дрвету и кроз сузе започела молитву која је потресала читаво њено биће. Поредила је себе са свим створењима, са земљом и птицама које доносе плод, молећи Бога да се смилује на њену слабост, ослободи је тешког терета бездетности и отвори њену утробу. У тој ватреној молитви, свечано се заветовала да ће дете, уколико га добије, у потпуности посветити на службу у Божијем храму током свих дана његовог живота.
Оваква молитва, исткана од чистог смирења, љубави и суза, пробила је облаке и стигла пред Престо Господњи. Бог је послао свог архангела да благовести и Јоакиму у пустињи и Ани у башти. Анђео им је саопштио чудесну и радосну вест: њихова дугогодишња молитва је услишена и они ће родити кћер преблагословену, кроз коју ће доћи спасење целом свету. По налогу анђела, журно су кренули једно другом у сусрет и састали се код Златних Врата у Јерусалиму. Тамо су се загрлили и у сузама радосницама прославили неизмерну Божију милост.
Из овог благословеног зачећа рођена је Пресвета Дјева Марија, Богородица, Светлост целом свету и будућа Мајка Спаситеља нашег Исуса Христа.
Свети Јоаким и Ана су својом истрајношћу показали да Господ понекад одлаже испуњење наших жеља како би нас кроз трпљење очистио, духовно ојачао, а своје дарове учинио још већим, светијим и драгоценијим. Њихова Кћер није била обично дете, већ она која је од вечности изабрана да постане живи Храм Божији и царска порфира у коју ће се обући Небески Цар.
Када је малена Марија навршила три године, њени праведни родитељи су испунили дато обећање и свечано је увели у јерусалимски храм, где је остала да расте у благодати Духа Светога. Неколико година након тога, свети Јоаким се упокојио у осамдесетој години живота. Оставши удовица, света Ана је прешла да живи у Јерусалиму поред своје Пресвете Кћери, молећи се непрестано у храму. Након две године, у својој седамдесет и деветој години, и она је тихо предала своју свету душу Господу.
Данас, Православна Црква радосно прославља успомену на ове дивне светитеље, с поштовањем их називајући Светим и Праведним Богородитељима. Њихов свети живот остаје вечни светионик и путоказ свим верницима кроз векове. Они нас подсећају да су смирење, стрпљење, пост и молитва једини сигурни путеви кроз које се свака људска туга претвара у непролазни и вечни благослов. Показују нам да Бог увек има најлепши план за оне који Му остану верни до краја.
СПН је претходно писао о Светом Петру Дабробосанском, пастиру који није напустио свој народ.
