Свети Пантелејмон: Лекар који је све дао сиромашнима и пострадао за Христа
Свети Пантелејмон је бесплатно лечио болесне, раздао богатство сиромашнима и пострадао за Христа у време цара Максимијана. Наша Црква слави га 9. августа.
У време цара Максимијана, кад су у Римском царству жестоко гонили хришћане, у Никомидији је живео млади лекар Пантолеон, син богатог и угледног незнабошца Евсторгија и побожне хришћанке Евуле. Његов животни пут од одрастања у многобожачком окружењу, преко изучавања лекарске вештине, до мучеништва за Христа постао је једно од најпознатијих житија хришћанске Цркве.
Пантолеон је рођен у Никомидији, у Витинијској области. Отац му је био идолопоклоник, а мајка хришћанка која је сина од најранијег детињства учила вери у једнога истинитог Бога. Родитељи су му дали име Пантолеон, што се тумачи као „по свему лав“, желећи да њихов син буде храбар и снажан.
Мајка је настојала да Пантолеона васпита у хришћанској побожности и научи га да се клони идолопоклонства. Међутим, преминула је док је њен син још био млад. После њене смрти Пантолеон је потпао под снажнији очев утицај и почео да одлази у храмове незнабожачких богова.
Отац га је послао у школу, где је младић с великим успехом изучавао световну философију. Потом га је поверио чувеном лекару Ефросину, код кога је Пантолеон изучавао лекарску вештину. Био је изузетно даровит, брзо је напредовао у знању и убрзо превазишао многе своје вршњаке.
Поред знања и способности, красили су га лепота, добра нарав и речитост. Његова репутација стигла је и до царског двора. У то време Максимијан је боравио у Никомидији и спроводио сурово гоњење хришћана. Према житију, цар је видео младог Пантолеона приликом његових долазака у двор с лекаром Ефросином и наредио да буде што боље обучен у лекарској вештини, јер је желео да га има у својој близини.
Међутим, у Никомидији је тада живео и стари презвитер Ермолај, који се с другим хришћанима скривао од незнабожаца. Пут којим је Пантолеон одлазио код свог учитеља пролазио је поред куће у којој се скривао Ермолај. Старац је у младом лекару препознао добру душу и осетио да би могао постати изабрани сасуд Божји.
Једног дана позвао је Пантолеона у свој дом. Разговарали су о његовом пореклу, родитељима, вери и животу. Пантолеон је старцу испричао да му је мајка била хришћанка, а отац незнабожац. Када га је Ермолај упитао којој би вери желео да припада, младић је признао да је заволео веру којој га је мајка учила, иако га је отац приморавао да следи незнабожачке обичаје.
Ермолај је тада почео да му говори о Христу. Објаснио му је да људска лекарска вештина има своје границе и да је истинити Бог Исус Христос, који је исцељивао болесне, давао вид слепима, чистио губаве и васкрсавао мртве. Говорио му је и о сили вере и о томе да Христос својим слугама дарује благодат за чудотворна дела.
Пантолеон је пажљиво слушао старца. У његовим речима препознавао је оно чему га је некада учила мајка. Од тог дана почео је редовно да посећује Ермолаја и све више се приближава хришћанској вери.
Једнога дана, враћајући се од учитеља, Пантолеон је наишао на мртво дете које је била ујела велика змија. Поред тела детета лежала је и сама змија. Младић се најпре уплашио, али је затим одлучио да се увери у истину речи које је слушао од презвитера Ермолаја.
Погледао је ка небу и призвао име Господа Исуса Христа, молећи да дете оживи, а змија угине, ако је воља Божја, те да ће постати Христов слуга. Према житију, у том тренутку дете је оживело, а змија угинула.
После овог чуда Пантолеон је отишао Ермолају, испричао му шта се догодило и замолио да буде крштен. Презвитер га је крстио у име Оца и Сина и Светога Духа, а потом га је причестио Светим тајнама.
Пантолеон је наредних седам дана остао уз Ермолаја, примајући његове поуке и све дубље упознајући хришћанску веру. Када се вратио кући, оцу је објаснио своје одсуство причом која је имала дубље значење. Говорио је о лечењу болесника у царском дворцу, при чему је под „учитељем“ подразумевао Ермолаја, а под „болесником“ своју душу коју је исцељивала благодат Божја.
Убрзо је Пантолеон почео да разговара и с оцем о вери. Постављао му је питања која су га наводила да преиспита смисао идола којима се клањао. Постепено је Евсторгије почео да сумња у незнабожачка веровања и да се удаљава од идолопоклонства.
Кључни тренутак догодио се када су пред Пантолеона довели слепог човека који је узалуд тражио помоћ од многих лекара. Они су му, како се наводи у житију, потрошили имовину, а нису успели да му врате вид.
Пантолеон је рекао да ће му помоћи Отац светлости, истинити Бог, преко њега, недостојног слуге. Када је призвао име Господа Исуса Христа и додирнуо слепчеве очи, човек је, према житију, прогледао.
Ово чудо променило је и Пантолеоновог оца. Евсторгије је поверовао у Христа и заједно с исцељеним човеком примио крштење од презвитера Ермолаја. Потом је са сином разбио идоле које је раније поштовао.
Евсторгије је убрзо преминуо, а Пантолеон је наследио велико богатство. Међутим, уместо да га користи за себе, одлучио је да га подели с другима. Робовима и робињама даровао је слободу и обдарио их имовином, док је остатак богатства раздавао сиромашнима, удовицама, убогима и свима којима је била потребна помоћ.
Обилазио је тамнице и помагао затвореницима. Лечио је болесне без накнаде и никога није враћао празних руку. Управо због те милости добио је име Пантелејмон, што значи „свемилостив“.
Његова слава брзо се проширила Никомидијом. Народ је све више долазио код њега, а други лекари су, према житију, због тога постали завидни и непријатељски расположени. Посебно их је погодило исцељење слепца, јер је оно показало да Пантелејмон не наплаћује лечење и да народ у њему види исцелитеља другачијег од осталих.
Завидљиви лекари обратили су се цару Максимијану и оптужили Пантелеона да одвраћа људе од незнабожачких богова и да верује у Христа. Цар је зато наредио да се пред њега доведе човек коме је Пантелејмон вратио вид.
Исцељени човек није порекао своју веру. Пред царем је посведочио да му лекари нису помогли, док је Пантелеон призвао име Христово и он је прогледао. Максимијан је захтевао да се одрекне Христа, али је човек остао непоколебљив.
Цар је због тога наредио да буде погубљен мачем. Његово тело Пантелејмон је откупио и сахранио поред тела свог оца.
После тога је и сам Пантелејмон изведен пред Максимијана. Цар га је најпре покушао придобити речима, подсећајући га на наклоност коју му је раније показивао и нудећи му могућност да принесе жртву незнабожачким боговима.
Пантелејмон је, међутим, одговорио да се истина најбоље познаје по делима. Предложио је да доведу тешко болесног човека, кога лекари више не могу да излече, па да незнабожачки жреци призову своје богове, а он ће призвати Христа. Онај чији Бог исцели болесника, рекао је, нека буде признат за истинитог Бога.
Жреци су покушали да призову Ескулапа, Зевса, Дијану и друга божанства, али без успеха. Потом је Пантелејмон пришао болеснику, помолио се Богу и призвао име Господа Исуса Христа. Према житију, човек је истог тренутка оздравио, устао с одра и понео своју постељу.
Ово чудо је пред царем изазвало још већи гнев незнабожачких жречева. Максимијан је Пантелејмону понудио да се одрекне Христа и принесе жртву боговима, али је светитељ одбио.
Тада је започело његово мучеништво. Према житију, мучитељи су га обесили и стругали му тело железним справама, а потом га палили горућим свећама. Пантелејмон је у мукама призивао Христа и молио за снагу и трпљење. Господ му се, како се описује у житију, јавио у обличју презвитера Ермолаја и укрепио га речима:
„Не бој се, ја сам с тобом.“
Када су мучитељи покушали да га муче растопљеним оловом, догодило се ново чудо. Према житију, огањ се угасио, олово се охладило, а Пантелејмон је остао неповређен.
Затим су га бацили у море с великим каменом око врата. Ни тада није страдао. Камен је, према житију, постао лак, а светитељ је остао на површини воде и вратио се на обалу.
Затим су Пантелејмона извели пред мноштво народа и бацили га зверима. Међутим, животиње су му пришле кротко, лизале му ноге и нису му наудиле. Народ је, видевши чудо, почео да слави Бога хришћанског.
Максимијан је тада наредио војницима да нападну оне који су поверовали у Христа. Многи су убијени, а наређено је и да звери буду погубљене.
Пантелејмон је потом бачен у тамницу, а мучитељи су наставили да траже начин да га погубе. Везали су га за точак начичкан оштрим гвожђем, али се точак, према житију, распао, док светитељ није задобио повреде.
Запрепашћен бројним чудима, Максимијан је упитао Пантелејмона ко га је научио да чини таква дела. Светитељ је тада отворено рекао да није научен мађионичарству, већ хришћанској побожности, и да га је вери учио презвитер Ермолај.
Цар је наредио да Ермолај буде доведен пред њега. Пантелејмон је отишао по свог духовног учитеља, који је већ знао да му се приближио час страдања. Ермолај је пред цара дошао заједно са својим саслужитељима Ермипом и Ермократом.
Сва тројица су исповедила Христа и одбила да се одрекну вере. Максимијан је покушао да их убеди да се врате незнабожачким боговима, али су они одговорили да су спремни да за Христа поднесу и смрт.
Према житију, док су се молили, догодио се земљотрес, а идоли у незнабожачком храму су попадали и разбили се. Цар је, међутим, све то приписао наводном мађионичарству и наредио да Ермолај, Ермип и Ермократ буду погубљени. Свети мученици су пострадали за Христа и, како се наводи у житију, заједно предстали Светој Тројици.
Након њиховог погубљења Пантелејмон је поново изведен пред цара. Максимијан је покушао да га обмане тврдњом да су се његов учитељ и његови пријатељи одрекли Христа и принели жртву боговима. Светитељ је, међутим, прозрео лаж и рекао да су они заправо отишли у „небески град Христов“ да приме вечно богатство.
Пошто није успео да га сломи, цар је наредио да Пантелејмон буде погубљен. Војници су га одвели изван града и привезали за маслину. Џелат је замахнуо мачем, али се, према житију, мач савио као восак, док светитељево тело није било повређено.
Војници су се тада уплашили и признали силу хришћанског Бога. Пришли су Пантелејмону и замолили га да се помоли за њих, јер су му наносили страдања по царевој наредби.
Док се светитељ молио, чуо се глас са неба. Тада је, према житију, Господ потврдио његово име Пантелејмон и позвао га у небеску славу. Светитељ је затим сам замолио војнике да изврше наређење.
Када му је одсечена глава, из ране је, према житију, потекло млеко уместо крви, а маслина за коју је био привезан одмах је родила плодове од врха до дна. Многи који су присуствовали овом догађају поверовали су у Христа.
Цар је наредио да се маслина посече и заједно с телом мученика спали. Али када се ватра угасила, верници су, према житију, пронашли тело светитеља неповређено и чесно га сахранили на имању учењака Адамантија.
Житије светог великомученика Пантелејмона завршава се сведочанством његових ближњих – Лаврентија, Васоја и Провијана, који су издалека пратили његово страдање. Они су записали његово житије и мучеништво и предали га Цркви као сведочанство о његовој вери.
Свети Пантелејмон у хришћанској традицији остаје пример лекара који своје знање није претворио у средство за стицање богатства, већ га је ставио у службу болесних и сиромашних. Своје велико наследство разделио је потребитима, робовима је даровао слободу, а болеснике је лечио без накнаде.
Његово име, које значи „свемилостив“, тако је постало сажетак његовог живота. Од младог Пантолеона, који је изучавао лекарску вештину у Никомидији, постао је Пантелејмон – хришћански лекар и великомученик који је, према црквеном предању, и пред најтежим мучењима остао веран Христу.
Сећање на њега у Цркви остаје повезано с милосрђем, исцељењем и храброшћу да се вера сачува и онда када је цена за њено исповедање сопствени живот.
СПН је раније писао о Светим новомученицима пребиловачким.
