Кнут Торесен, бранитељ Грачанице: „Најсветије место које сам икад посетио“
Док су у марту 2004. широм Космета гореле српске куће и светиње, један Норвежанин донео је одлуку која му је изменила живот: учиниће све да одбрани манастир Грачаницу.
Када данас говори о Мартовском погрому, Кнут Фловик Торесен не памти најпре дим, пуцњаву и хаос, већ осећај који је имао када је све било завршено.
„Био сам веома уморан, али срећан. Захваљивао сам Богу што је света Грачаница спасена и био поносан што сам норвешки официр. У недељама које су уследиле поново сам могао да запалим свеће у светом манастиру који ми је толико значио“,
испричао је својевремено за портал „Српска историја“.
Ова исповест можда не би била тако необична да Торесен није рођени Норвежанин.
Одрастао је недалеко од Нарвика, на северу Норвешке, где је као дечак слушао приче о српским ратним заробљеницима који су током Другог светског рата страдали у логору Бајсфјорд. Те приче су, како каже, у њему пробудиле дубоко поштовање према српском народу.
После ступања у норвешку војску 1990, није могао ни да наслути да ће га служба одвести управо међу Србе.
Живот му се додатно променио када је упознао будућу супругу, Српкињу, а 2002. крстио се у Српској Православној Цркви у Скугрићу код Модриче. Исте године су се венчали, а данас имају двоје деце која су такође крштена у истом храму.
„За мене је било исправно да се крстим и постанем православац. Важно ми је да и у Норвешкој чувамо српску традицију. Наша породица слави Светог Стефана“,
испричао је.
На Косово и Метохију први пут је стигао 2001, као припадник Кфора. Већ тада је, каже, уочио да су Срби изложени притисцима и насиљу. Када је две године касније поново распоређен у покрајину, овога пута као оперативни официр норвешког интервентног батаљона, ситуација је постајала све напетија.
Почетком марта 2004, према његовим речима, стизале су информације о организовању напада на српска насеља. Бележени су инциденти, говорило се о изнајмљеним аутобусима за превоз већих група људи. Потом је међу Албанцима почела да се шири лажна вест о наводном страдању тројице албанских дечака у Ибру, за шта су окривљени Срби. Торесен је рекао да руководство Кфора без обзира на извештаје није желело да сагледа целокупну слику.
Када је 17. марта 2004. почео погром, Торесен је био у ноћној смени у оперативном центру. Из свих делова Косова и Метохије стизале су вести о запаљеним кућама, нападима на српска села и рушењу православних храмова.
Убрзо је добио наређење да с јединицом крене ка Чаглавици и Грачаници.
Док је један део норвешких војника покушавао да обезбеди манастир Грачаницу, главни удар неколико хиљада албанских екстремиста био је усмерен ка Чаглавици. Насупрот њима стајало је нешто више од стотину норвешких војника.
„На нас су бацали камење, молотовљеве коктеле и пуцали. Више пута сам од надређених тражио јасно наређење да ли смемо свим средствима да зауставимо напад. Одговор је стигао тек после извесног времена, али смо успели да зауставимо масу“,
испричао је Торесен.
За Торесена то није био само војни задатак:
„Као православни хришћанин нисам могао да прихватим да се уништава Грачаница. Тај манастир је за мене најсветије место које сам икада посетио. Био сам спреман да останем у Чаглавици колико год буде требало и да одбраним оно што ми је најсветије, ако треба и по цену живота.“
До краја дана ситуација је личила на ратну зону. Ваздух је био испуњен димом и сузавцем, куће су гореле, а рањени војници непрестано су пристизали са линије одбране. Према Торесеновим речима, нападачи су користили камење, гвоздене шипке, молотовљеве коктеле, ручне бомбе и ватрено оружје, а у појединим случајевима испред себе су гурали децу како би онемогућили војнике Кфора да реагују.
Тек после готово десет часова непрекидних сукоба, око четири стотине норвешких војника успело је да заустави масу од око 10.000 нападача. Повређено је четрдесет припадника Кфора и УН, међу њима двадесет Норвежана.
Следећег дана Торесен је с другим официрима обишао српска села. Затекли су спаљене куће, напуштена домаћинства и људе који су уточиште нашли у камповима Кфора. Посебно су му, каже, у сећању остала уплашена и трауматизована деца.
Иако су призори били потресни, једна ствар му је донела мир:
„Захваљивао сам Богу што је Грачаница спасена. То је био тренутак када сам осетио да све што смо прошли није било узалуд.“
Сведочанство Кнута Торесена о догађајима у марту 2004. и одбрани Грачанице није само сведочанство војног лица које је било на дужности и које је ту дужност испунило. То је више него очигледно било и исповедање вере.
Човек који је као дете упознао Србе као народ мученика из нацистичких логора, не само да је осетио блискост са Србима, већ се у њему родила и љубав – па је постао члан наше Цркве и бранитељ православних светиња.
Таква љубав не познаје националне границе и сведочи о томе да се истинско братство рађа тамо где постоји спремност да се стане у заштиту ближњег и оног што је кроз ближњег и њему самом постало непроцењиво.
Зато Торесенова прича остаје снажно подсећање на страдање српског народа у Мартовском погрому, али и на храброст оних који су, ризикујући сопствене животе, стали у одбрану невиних и светиња.
СПН је раније писао о Православном фестивалу алтернативне музике „Воанергес“.
