Вера јача у искушењима: како Украјинци комуницирају с Богом у временима потреса
Чланови редакције Савеза православних новинара у Украјини питали су људе каква је њихова вера у Бога и како се она променила током садашњих тешких искушења. Преносимо закључке њихове анкете.
Када је наш Господ Исус Христос ходао кроз градове и села, исцељујући болесне и опседнуте, поставио им је веома важно питање: „Верујеш ли да Ја то могу?“ Отац опседнутог детета је индикативно одговорио: „Верујем, Господе! Помози мом неверју!“ (Марко 9:24).
Вера у Бога често остаје у „успаваном“ стању унутар човека и буди се тек када душу потресу шокови. Они могу бити различити: од несрећне љубави до смрти вољене особе. Када се нађемо у катастрофалној ситуацији, и вера у помоћ одозго се „буди“. Није случајно што постоји изрека: „У авиону који пада нема атеиста.“
Поред личних искушења, сваку особу погађају и друштвена искушења, као што су сиромаштво, нестабилност и, наравно, рат. Украјинци су већ неколико година сведоци и директни учесници трагичних догађаја који се одвијају пред њиховим очима.
Ти трагични догађаји нас подстичу да преиспитамо своје вредности, дубље се позабавимо трагањем за смислом патње и размислимо о важности вере у Бога као спасилачког круга у разбеснелом океану туге.
Да бисмо разумели какав је духовни темељ тренутно постављен у душама наших сународника, поставили смо им следећа питања:
· Да ли верујете у Бога? Ако да, зашто? Ако не, зашто?
· Да ли се молите Богу? И ако да, којим речима?
· Како је тачно рат у Украјини утицао на вашу веру?
О вери, невери и сумњи
Одговори испитаника показали су да већина Украјинаца верује у Бога. Међу испитанима, 67% себе је назвало верницима, 33% - атеистима. Прва категорија је обухватала углавном људе средњих и старијих година. Друга - углавном младе људе.
Резултати указују на то да феномен „младичког атеизма“ наставља да постоји у друштву, када млади људи, чак и они који су одрасли у побожним породицама, изражавају протест против родитељских вредности у процесу одрастања.
Вреди напоменути да су чак и побожни учесници анкете показали различите перцепције Бога. Већина верује у Њега као у Личност, али постоје и они који замишљају Бога као безличну вишу силу.
Под маском таквог пантеизма, људи често покушавају да избегну личну одговорност за своје поступке. Јер, ако је Бог „безличан“, онда Он не може ни да суди, ни да казни, ни да награди. У том случају, критеријуме добра и зла поставља сама особа, а не Бог, Који се, по схватању присталица те идеологије, налази негде далеко и незнано где.
Вера у спасење наспрам вере у напредак
Занимљиве резултате показали су одговори на питање: „Зашто верујете (или не верујете) у Бога?“
Неверници су свој атеизам објаснили вером у научни напредак или присуством „своје религије“. Неки од младих људи су отворено признали да још нису „дорасли“ до осмишљене вере, што је изгледало изузетно искрено.
Притом, међу испитанима је било и оних који не само да сами верују у Бога, већ позивају и друге на веру. Тако је једна медицинска сестра новинарима испричала о ситуацијама када су родитељи у очају, видећи своје дете тешко болесно.
„Говорим им: „Молите се, јер ми само лечимо, а коначни опоравак зависи од Бога!“ – уверена је мисионарка у белом мантилу.
Други верници обраћали су пажњу на то како Бог испуњава њихове молбе, помаже им да преживе у тешким временима и испуњава њихове животе дубоким смислом.
„Верујем у Бога јер ме Он инспирише за будући живот, јер је душа вечна!“ рекао нам је један млади испитаник.
Свети „Оче наш“ и „Који живи у помоћи Вишњега“
Као што се и очекивало, најраспрострањенија молитва којом се људи обраћају Богу била је „Оче наш“. Као драгоцена традиција, Молитва Господња се преноси од уста до уста кроз генерације.
У том смислу, сећам се приче о старијој жени која је преживела Други светски рат. Нацисти су, повлачећи се, користили тактику „спаљене земље“. Све је било запаљено: од засејаних њива до штала и колиба. Видевши окупаторе како се приближавају, њена породица се сакрила у малој штали. Немци са запаљеним бакљама већ су били близу.
А онда су њена мајка и деца почели ватрено да се моле једним гласом, речима 90. псалма: „Ко живи у помоћи Вишњега, пребиваће у окриљу Бога небеског...“ И тако, неколико метара од њиховог склоништа, Немци су стали, угасили бакље и отишли. Богомољци су били спасени.
Рат кали веру
Размишљања о рату и миру налазимо не само у класицима књижевности, већ и у наслеђу Светих Отаца. Проповедници често рат сматрају и последицом људске грешности и Божјим допуштењем као казном за неверовање.
Тако је Свети Николај (Велимировић) у својој књизи „Рат и Библија“ написао: „Свет без Бога је колевка рата“.
Рат, као и свака друштвена трагедија, увек открива тајне кутке душе, скида маске, разоткрива скривене мисли и намере човека. Зато нам је понекад веома неочекивано да своје вољене видимо у потпуно другачијем светлу.
Поставивши нашим сународницима питање: „Како је рат у Украјини утицао на вашу веру?“, добили смо различите, понекад контрадикторне одговоре.
Вера и нада у Бога, као и моћ молитве, приметно су ојачали међу рођацима оних који су сада на првој линији фронта. То потврђује да вера заиста може да ојача у тешким искушењима.
Истовремено, далеко од тога да сви полажу своје уздање у Господа. Неки учесници анкете изразили су уверење да је њихова главна нада у свештеницима и волонтерима. Иако препознају огроман људски допринос миру, с хришћанске тачке гледишта неопходно је памтити Христове речи: „Без мене не можете чинити ништа“ (Јован 15:5).
Уместо закључка
Најновије истраживање Савеза православних новинара показало је истовремено и јединство и разноликост у ставовима Украјинаца о тако важном питању као што је вера у Бога у условима владајућег зла.
Упркос спољним покушајима да се искриве традиционални погледи на духовност и наметну нови, људи настављају да верују Господу и својим верним срцима.
Преостаје само да следимо убедљив позив Светог Јована Златоустог: „Покајмо се, и покајањем ћемо умилостивити Бога да оконча ратове и подари нам уживање у свим благословима.“
