О савременим мученицима и јединству Цркве
Док мноштво православних хришћана, наизглед, мирно живи у градовима, негде недалеко за веру гину наши браћа и сестре.
Таква трагична вест подсећа нас – вера је мора бити наше свакодневно опредељење.
Та вест је подстакла и протојереја Благоја Катића из цркве Св. Павла у Петроварадину да нам говори о једној дубљој истини. И камену о који се свакодневно спотичемо. Вера је свакодневна, можда некад и тешка одлука. Али нужна.
Као сваки добар пастир, током разговора, прота Благоје и нас је укрепио у вери и надахнуо.
С радошћу ћемо поделити поуке с којима смо отишли. Али не смемо заборавити: оно што свака добра поука захтева од свих нас је да се замислимо над собом, усвојимо је и онда, обавезно – да је спроведемо у дело.
Вера се и данас сведочи кроз мучеништво
Хришћанство није завршена прича из старине, она се и данас пише и сведочи. Неко је сведочи преданошћу, ревношћу, неко упорним молитвама, неко помажући другима, а неко, опет, сопственом крвљу.
Пре неки дан у Африци, у једној цркви, убијено је двеста и нешто људи, на Литургији. У последњих десет година, чак 65.000 хришћана је убијено у Африци! А да не говоримо о Сирији, и свему што се догађа и где све. Значи, хришћани и данас страдају. То се није прекинуло.
Те бројке нису суве статистике – оне су жива сведочанства мучеништва. Како у првим вековима хришћанства, тако и данас. За данашње мученике, отац Благоје каже да стају у исти ред као и великомученик Димитрије, и Георгије, и Теодор Тирон, и сви они који су живот дали за Христа.
Међутим, за нас остале, који нисмо мученици, или бар – често заборављамо да нисмо, отац Благоје каже да исто тражимо и они и ми. Отац Благоје поручује:
„Сви ти мученици, и они из првих векова хришћанства и ови данас што страдају – ништа друго не траже у односу на нас. Нас, који живимо у урбаним срединама и тешко нам је недељом ујутро да устанемо у десет сати и дођемо на Литургију! Они траже исто спасење као и ми што тражимо. Е сад, како они долазе до Христа и шта они жртвују за Христа, а шта ми? То што ћемо устати мало раније? И то нам је тешко! О томе треба да размишљамо“.
Светлост Христова у нама мора бити јасна
Поређење с правом боли – не само због страдања, већ због питања: шта ми жртвујемо за Христа?
Међутим, тон и порука оца Благоја нису укор, већ позив на преиспитивање – лични, унутрашњи призив. Отац Благоје нас охрабрује да се молимо Господу, јер Он све уреди и никад не да човеку више но што човек може да поднесе:
Скоро сам читао једног старца. Он каже фантастичну једну реченицу: 'Не молим те, Господе, да ми скинеш терет, него да ми даш јача плећа, да могу да носим тај терет.'
Кад то тако сагледамо – онда вера добија прави облик и прави смисао. Она није бег од патње, већ способност да се искушења носе.
Прота Благоје поручује да је то смисао нашег живота као православних хришћана: да сијамо, светлимо као светионици Божји. Он нас подсећа на речи Христове упућене и нама и свим генерацијама хришћана од Његовог времена до данас: „Ви сте со земље, ви сте светлост свету.“
Прота Благоје нам говори да треба достојно да носимо своју мисију:
На нама се данас Христос показује и одражава. Какви ми будемо и како ми будемо Христа показали другима, такав ће Христос бити и у њиховим очима. Прошле недеље смо читали на Литургији, у Јеванђељу, где Христос говори: 'Ако је светлост која је у вама тамна, каква ли је онда тама?' Не сме светлост Христова у нама да буде тамна. Морамо том Божанском светлошћу да исијавамо, да кажу – 'да, видиш, онај је Христов!'
Не географија, него Тело Христово
Да бисмо били Христови, морамо сијати јасном, Божанском светлошћу. Морамо бити једно – а једно смо као Црква Његова. Сви ми заједно, такви какви смо. А морамо тежити да будемо бољи.
Међутим, оно што нарочито забрињава, а уме и да помути ту светлост у некима од нас – јесу сталне поделе међу православном браћом, чак и ратни сукоби. Као у оној народној – „свађају се два ока у глави!“
Сасвим је природно је да нас та неслога брине. Али и ту често губимо перспективу. Отац Благоје врло прецизно, јасно и сликовито поставља све на своје место.
Ми се молимо Богу сваке недеље, сваки дан се молимо на Литургији да нам Господ да јединство. Које јединство? Па управо јединство Цркве. Да ли ћемо ми њу назвати Украјинском Православном Црквом, Руском Православном Црквом, Српском Православном Црквом – моје је мишљење да је то само једна територијална припадност.
Црква је много више и много шире. Црква је Тело Христово. Ако ми не разумемо Тело Христово као Цркву, ово сад што смо причали – ту светлост која из нас исијава – можемо да се зовемо како хоћемо. То нас неће спасити. Не спашава нас ни то што смо ни Срби, ни Украјинци, ни Руси, ни Бугари, ни ови, они. Спасава нас искључиво да ли смо Христови или нисмо Христови. Да ли ће нас Христос препознати кад станемо пред њег и каже нам: 'Да, уђи у радост Господара свог.' Само ту реченицу да чујемо – то је наш задатак,
говори нам отац Благоје.
То је суштина нашег живота овде на земљи.
Прота Благоје упутио је и речи подршке братском украјинском народу и жељу да Господ заустави страдања. Он је уверен у то да хоће, а објашњава и како:
Господ се не меша да он сад намешта фигуре. Ми прво морамо у нашим главама да кажемо: 'Чекај, брате, доста више.'
СПН је раније писао о савременом повампирењу усташтва, те примитивизму и шовинизму на просторима Балкана.
