Злочини без казне: живе ране на срцу Србије (4. део)
С доласком „миротвораца“ и „снага реда“ међународне заједнице, злочини постају отворени, флагрантни и кипте мржњом каквом само злочин узурпатора може киптети.
Иако се страдање српских цивила догађало и до доласка КФОР-а, масовне отмице (као што је отмица деветорице запослених у површинским коповима у Белаћевцу и термоелектрани Обилић из службеног аутобуса – још један злочин за који нико није одговарао) или убиства била су знатно ређа.
Догађала су се углавном између насељених пунктова, где су терористи могли слободније да се крећу – војска и полиција нису могле бити у сваком тренутку на сваком месту. Било је и убистава када би се великом брзином провезли кроз неки насељени пункт и испалили рафал у све који би се нашли у близини.
Ипак, с доласком „миротвораца“ и „снага реда“ међународне заједнице, злочини постају отворени, флагрантни и кипте мржњом каквом само злочин узурпатора може киптети.
По многобројним сведочењима, „миротворци“ су игнорисали велики број злочина, а народ је све више био упућен на своју Цркву. Једино она је остала с њима непрекидно, на вековној српској светој земљи.
Пример за то је како злочин из претходног дела нашег текста, тако и неки које ћемо описати у наредним наставцима наше серије текстова о злочинима над Србима за које нико није одговарао.
IV део: Црква стоји уз свој народ
Карактеристично је да су се српски цивили тек по доласку иностраних „миротвораца“ на Космет највише почели обраћати Српској Православној Цркви за заштиту.
Само 2000. године, кад су се могли натерати да нешто учине, КФОР је по разним јамама и масовним гробницама открио између двеста и триста тела убијених Срба. На свима су били очигледни трагови насилне смрти – везивање жицом, одсечена глава. Сви су били мучени, наживо су им вађени органи.
Више од двадесет година од тада, судбина још приближно шест стотина Срба остаје непозната.
Њихове породице и данас трагају за њима, организоване у Удружење породица несталих и киднапованих Срба, али без већих и значајнијих резултата.
Узалуд су били сви докази. Као што је било хватање Албанца из ОВК који је, а да не трепне, пред камерама Радио Телевизије Србије посведочио како је српском младићу без анестезије отворио грудни кош и извадио срце.
Као и сво посипање пепелом међународних званичника којима су истекли мандати, који су као да им живот у пензији и живот вечни од тога зависи, почели да пишу књиге о свим злочинима за које нису успели (ни покушали) да покрену процесе док су били у могућности. Сетимо се само Карле дел Понте и њене жалопојке о Жутој кући, рецимо (шта све још није рекла о свим осталим подручјима и злочинима над Србима, вероватно нећемо сазнати).
Сетимо се и других „добрих пракси“ међународне заједнице и њених инстанци.
Као што су била бројна сведочења цивила – и Срба и Албанаца, директних сведока злочина. Њих међународне институције (рецимо, у Хагу) нису хтеле да прихвате као сведоке.
У тим и таквим књигама је много од оног што је прећуткивано о Србима и њиховом страдању, и злочинима над њима. И врло битно – ко су били истински злочинци на Космету. Али узалуд.
Међутим, зато су Срби систематски осуђивани и демонизовани с огромним успехом.
Кроз све те недаће, Српска Православна Црква једина је непрекидно била на месту и стајала непоколебљиво уз свој народ, делећи с њим зло и добро. До оснивања Удружења породица несталих и киднапованих Срба, СПЦ је била једини, највећи и најсигурнији извор помоћи невољницима који су трагали за најрођенијима.
Сарадња између СПЦ и Удружења била је тренутна и сасвим природна. На подручју Пећи и Пећке Патријаршије био је сабирни центар за Србе из Ђаковице, Призрена и других места.
У наредним текстовима, говорићемо о најгнуснијим злочинима над српским цивилима који су остали некажњени.
(Крај четвртог дела, читајте први, други, трећи део)
