Вера која пламти упркос спаљеним моштима: свети Сава у срцу народа

За многе Србе свети Сава није био само први архиепископ и просветитељ, већ и духовни заштитник народа у временима страдања. 

После упокојења у Трнову у Бугарској, мошти светог Саве пренете су у Србију и положене у манастир Милешеву, задужбину краља Владислава (1234-1243), синовца првог Српског архиепископа. Манастир је временом постао једно од најважнијих духовних средишта српског народа, а гроб светог Саве место молитве, наде и утехе за хиљаде верника.

После пада српске државе и Косовске битке 1389, култ светог Саве постао је још снажнији.

Народ је у њему видео симбол опстанка, вере и наде у ослобођење. Срби из различитих крајева долазили су у Милешеву да се поклоне моштима светитеља, верујући да им он помаже у невољама, болестима и тешким животним искушењима.

Током векова турске владавине српски народ је у Милешеву долазио тражећи духовну снагу и охрабрење. Мошти светог Саве сматране су чудотворним, а бројна предања говорила су о исцељењима и помоћи коју су људи добијали молитвама пред кивотом великог светитеља.

Историјски записи сведоче да су се код моштију светог Саве окупљали не само православни Срби, већ и људи других вера. Према предањима, чак су и поједини муслимани долазили у Милешеву тражећи исцељење и помоћ. То је додатно учврстило уверење народа да свети Сава има посебно место у духовном животу читаве земље.

Турске власти су са великом пажњом посматрале окупљања народа у Милешеви. Посебну забринутост изазивала је чињеница да је свети Сава постао симбол отпора и духовног јединства Срба.

Устанак у Банату 1594, с центром у Вршцу, био је повод да турске власти покушају да сломе тај дух српског отпора. То је био један од три највећа српска устанка у историји, и највећи до подизања Првог српског устанка. Устаници су на својим заставама носили лик светог Саве, што је за Турке представљало опасан знак народног окупљања.

У устанку су учествовали и црквени великодостојници, међу којима патријарх Јован Кантул, митрополит Висарион и вршачки епископ Теодор, који је предводио део устаника у Банату. Турска војска кренула је у сурово гушење побуне, а главни заповедник био је (Коџа) Синан-паша, познат по окрутности и непријатељству према хришћанима.

Синан паша је пореклом са североистока данашње Албаније. Био је сеоски кнез – Србин и православац до момента кад су га Турци узели за јањичара и потурчили. Постоји један дубровачки документ из тог времена говори да је он католик албанског порекла – међутим, извора који говоре о његовом српском пореклу и православној вери у коју се родио је више.

Осим њега, и друге војсковође његовог времена у рату с Хабзбурзима (у тренутку спаљивања моштију светог Саве), биле су пореклом из (српског) народа. Они су потурчени пошто су одведени од свог рода и народа део „данка у крви“. Мада се нису сви односили према српској раји као он, нити се свуда хришћанска раја турчила из некакве „захвалности“.

Осим њега, Синана Коџи-паше, у то време чувене војсковође били су и Мехмед-паша Соколовић, Софи Синан-паша, Хасан-паша Предојевић и други.

Међутим, један „подвиг“ Синан паше нарочито се памти међу Србима: рушење манастира Светих архангела на Бистрици, у близини царског града Призрена, задужбине цара Душана Силног, које се одиграло 1615. Чак је и гроб Душанов у главном манастирском храму поруган, а Синан паша је наредио да се материјал срушене задужбине, прелепи камен, употреби за изградњу Синан пашине џамије у Призрену.

Синан паша је веровао да ће уништавањем моштију светог Саве ослабити веру и отпор српског народа. Зато је наредио да се мошти изнесу из Милешеве и пренесу у Београд.

Турска војска упала је у манастир на Велики Петак 1594, направила пустош и отела кивот с телом светитеља.

Мошти су потом пренете у Београд, где су по наредби Синан паше спаљене на Врачару 27. априла (10. маја по новом) 1594. Урадили су то на Врачару посебно, зато што се с тог места – узвишења које је доминирало над градом, пламен од ломаче видео далеко у Банат.

Међутим, право место спаљивања тешко је утврдити засигурно. Иако је храм Светог Саве сазидан на месту за које се сматра местом спаљивања моштију, тај се догађај вероватно није десио на данашњем Врачару. Врачар је тад био далеко изван зидина града. То се вероватно десило на брду „Чупина умка“, на Ташмајдану – између данашње цркве Светог Марка, близу њеног олтара и спортског комплекса. То место се у то доба звало Врачар.

Од тог варварског чина спашена је лева рука светог Саве, која се данас налази у манастиру Свете Тројице код Пљеваља. Сачуван је и један прст леве руке који се налази у Самокову у Бугарској, у манастиру Покрова Пресвете Богородице.

Чин спаљивања моштију изазвао је велику тугу и потрес међу Србима. Да ствар буде још гора, спаљивање моштију пратио је и велики турски зулум – не само да је манастир Милешева опустошен, већ је и народ веома страдао од турске одмазде.

Вест о спаљивању брзо се проширила српским земљама, а Срби су тај догађај доживео као велики удар на веру и духовни идентитет.

Један непознати монах оставио је писано сведочанство о том догађају:

Ипак, иако су мошти светог Саве спаљене, његов култ није нестао. Напротив, поштовање према првом Српском архиепископу наставило је да живи још снажније у народу. Свети Сава остао је симбол духовности, просвете, вере и националног јединства.

Турци су тиме само запечатили почетак свог краја на Балканском полуострву – јер је суровост Синан пашина и оних који су уследили за њим само ојачала одлучност Срба да се боре и ослободе њихове власти, неправде и неисцрпног зулума. Срби својом борбом не само да су сачували веру и национални идентитет, већ су надахнули и помогли и другим православним народима у региону да се боре и изборе за независност од Турака.

На месту где су мошти спаљене подигнут је храм Светог Саве, један од највећих православних храмова на свету. То је заветни храм српског народа, за који је блаженопочивши патријарх Павле говорио да сваки Србин треба да буде дародавац, без обзира колико незнатним износом. Иза тога стајала је идеја тај велелепни заветни храм постане нешто у чему је цео народ, без изузетка, учествовао.

Храм Светог Саве данас представља симбол сећања на светог Саву и страдање српског народа током векова, али и на његово васкрснуће после вековног ропства и других искушења која су га пратила после ослобођења од Турака.

Спаљивање моштију светог Саве није успело да угаси његово дело и значај. Његово име и данас заузима посебно место у историји, култури и духовном животу српског народа, а успомена на догађај са Врачара остаје један од најпознатијих симбола како народног страдања, тако и народне истрајности.

СПН је раније писао о Спасовданској литији коју су 2025. возглавиле свете мошти – сачувана рука светог Саве.