Како екуменизам релативизује веру и угрожава предање? Монах Пајсије
Монах Пајсије Кареотис бави се критиком екуменизма, указујући на то како утиче на богословље и разумевање црквеног јединства. У жижи је тзв. „догматски минимализам“.
На недавној конференцији о екуменизму, 3. маја 2026. у Музеју рата у грчкој престоници, наступио је монах Пајсије Кареотис са Свете горе. У предавању које је одржао бавио се екуменизмом кроз историју и на његовим утицајем на црквено јединство и богословље.
У уводном делу излагања, он анализира екуменизам као богословски концепт, који, како наводи, доводи до релативизације истине и учења Цркве. Кариотис каже да тај приступ подстиче такозвани „догматски минимализам“, односно смањивање значаја догмата у циљу постизања ширег јединства међу различитим хришћанским заједницама.
Посебна пажња у предавању посвећена је деловању Светског савета цркава, чији се документи, како се наводи, тумаче као корак ка прихватању различитих богословских приступа. Као пример, наводи се скуп у Порто Алегреу 2006, где је, према излагању, истакнута идеја да се црквено јединство остварује кроз заједницу различитих чланица.
У излагању се истиче да такви ставови, по мишљењу аутора, доводе у питање традиционално разумевање Цркве и њеног учења, укључујући и однос према другим хришћанским заједницама. Исто тако, наводи се и да поједини савремени приступи наглашавају појмове као што су толеранција и плурализам, што, према овом тумачењу, може довести до промене у начину на који се схватају канонски и богослужбени оквири.
У наставку излагања монах Пајсије осврће се и на порекло екуменистичког покрета, указујући на улогу међународних организација и друштвених токова у његовом обликовању. Према његовом тумачењу, прихватање различитих крштења и тајни ван Православне Цркве доводи до изједначавања учења. Тиме се, како наводи, очигледно замагљује разлика између православног предања и других хришћанских традиција, али и доводи у питање исповедање „једне, свете, саборне и апостолске Цркве“.
Говорећи о савременим тенденцијама, аутор наводи да се у појединим круговима заговарају промене које укључују прилагођавање црквеног живота савременим друштвеним токовима. Као примере наводи расправе о појединим питањима црквене праксе и уређења, што, према његовом ставу, може довести до измена у богослужбеном и дисциплинском поретку. Он оцењује да такав приступ постепено води ка слабљењу апостолског наслеђа и померању тежишта са саборног на индивидуално разумевање вере.
Предавање се осврће и на историјске одлуке, попут Сабора у Цариграду 1672, које се наводе као важан оријентир у очувању догматског учења. У том контексту, аутор износи став да је потребно пажљиво разматрати савремене богословске токове и њихов утицај на црквени живот.
СПН је раније најавио и директно преносио ту конференцију, уз опис тема и учесника.
