Благовештенски сабор 1861. уобличио идеју српске аутономије у Угарској
У априлу се навршило 165 година од Благовештенског сабора у Сремским Карловцима, на којем су Срби у Угарској формулисали захтеве за националну аутономију.
Навршило се 165 година од Благовештенског сабора, који је одржан у априлу 1861. у Сремским Карловцима. Тај сабор означио је један од кључних тренутака у политичком организовању Срба у Хабзбуршкој монархији.
Сремски Карловци, као значајно духовно и културно средиште, били су домаћин скупа на којем су српски представници у Угарској јасно формулисали захтев за националном аутономијом. Сабор је одржан у време сложених политичких прилика након револуција 1848–1849, кад су Срби, који су подржали Беч, очекивали признавање својих права.
Централна тема Сабора било је уређење политичког статуса Срба у Угарској. Делегати су тражили формирање посебне територијалне јединице – Војводине, која би обухватила Срем, доњу Бачку и Банат, са сопственом управом и војводом на челу. Ти захтеви представљали су наставак идеја из 1848, али до тада нису добили трајну институционалну форму.
Скупом је председавао патријарх Јосиф Рајачић, који је имао важну улогу и у револуционарним догађајима. Његово вођство симболизовало је повезаност Цркве и народа, као и настојање да се српски захтеви представе као легитимни и умерени, уз очекивање подршке Беча.
Иако су на Сабору постојале различите политичке струје, од умерених до одлучнијих, постигнут је договор о кључним питањима. Сабор је истовремено нагласио значај очувања језика, вере и националног идентитета у оквиру мултинационалне државе.
Одјек Сабора био је снажан у тадашњој јавности. Док су српски листови овај догађај представљали као израз националног јединства, мађарски политички кругови реаговали су резервисано или негативно.
Догађај је остао забележен и у уметности – сликар Влахо Буковац приказао је учеснике Сабора на монументалном платну са 82 портрета, међу којима је био и Светозар Милетић.
Упркос очекивањима, закључци Сабора нису прихваћени. Цар Франц Јозеф I није их потврдио, док их је Угарски сабор игнорисао. Беч је у том тренутку тежио компромису с мађарском елитом, што је српске захтеве гурнуло у други план.
Ипак, значај Сабора превазилази његов непосредни исход. Он је представљао важан корак у политичком обликовању српских интереса и допринео јачању националне свести. У његовом раду учествовали су представници различитих друштвених слојева, што показује широку подршку идеји аутономије.
Идеја Војводине наставила је да живи и касније ће се јављати у различитим историјским околностима, све до њеног коначног институционалног уобличавања у 20. веку. Благовештенски сабор остао је тако једна од кључних тачака српске политичке историје и симбол борбе за права у сложеним околностима великих сила.
СПН је раније писао о Побусаном понедељку.
