Мученик из Минхена сведочи веру усред нацизма: „Не заборавите Бога!“
Живот Светог Александра Шморела сведочи о снази вере, моралној одговорности и храбрости у времену нацизма.
У периоду историје вероватно најтежих искушења свеевропске историје, нацизма и Другог светског рата, када је лична савест често била стављена пред избор између страха и истине, Александар Шморел мученички је посведочио своју веру и засјао, пише немачка редакција СПН-а.
Александар Шморел рођен је 16. септембра 1917. у Оренбургу, Русија, у породици која је у себи спајала немачко и руско наслеђе. Његов отац Хуго био је лекар, док је мајка Наталија потицала из руске свештеничке породице. Крштен је у Руској Православној Цркви и од најранијег детињства васпитаван у духу вере, молитве и хришћанске моралности.
Родитељи Александра Шморела. Фото: klin-demianovo.ru
Иако се породица 1921. преселила у Минхен, он је сачувао живу везу са Православљем, што је утицало на његово касније деловање и животне изборе.
Још као млад, редовно је учествовао у црквеном животу, упознавао се с богослужењем и духовним предањем, што је обликовало његов карактер и осећај одговорности. Вера за њега није била само породична традиција, већ лични пут који је касније постао темељ његове моралне одлуке да се супротстави злу.
Александар Шморел са својим коњем
Током студија медицине на Универзитету Лудвиг-Максимилијан у Минхену, упознао је Ханса Шола, с којим је убрзо успоставио блиско пријатељство. Њих двојица делили су дубоку забринутост због стања у друштву и последица нацистичке идеологије. С другим студентима, међу којима су били Софија Шол, Вили Граф, Кристоф Пробст и професор Курт Хубер, учествовао је у формирању покрета Бела ружа.
Други чланови Беле руже били су Ханс Шол, Софи Шол и Кристоф Пробст.
Та група није тежила политичкој моћи, већ је настојала да пробуди савест народа. Њихови леци, писани током 1942. и 1943, позивали су на отпор неправди, разобличавали злочине режима и указивали на моралну одговорност сваког појединца. Александар Шморел био је један од кључних учесника у њиховом настајању, умножавању и ширењу, ризикујући сопствени живот како би истина допрла до што већег броја људи.
Његова улога није била само техничка. У текстовима и деловању Беле руже препознаје се дубока етичка и духовна основа, која је извирала из хришћанског погледа на свет. За Шморела, отпор није био питање политике, већ питање верности истини и Богу.
Икона светог Александра Шморела
Лета 1942, позван је у војску и као санитетлија упућен на Источни фронт. Тамо је непосредно доживео страхоте рата, страдање рањеника и патњу цивилног становништва. Знање руског језика омогућило му је да разговара с људима на терену, што је додатно продубило његово разумевање трагедије рата. У тим околностима јасно је показао да не прихвата слепо извршавање наређења која су у супротности са савешћу, остајући веран хришћанским начелима.
Шморел (лево) и Шол (десно) на Источном фронту
После повратка у Минхен, наставио је рад у оквиру Беле руже. Међутим, након хапшења Ханса и Софије Шол у фебруару 1943, и он је убрзо приведен. Уследило је више испитивања у Гестапу и заточеништво, током којих је показао изузетну унутрашњу снагу и духовну сабраност.
Протокол Гестапа с испитивања Александра Шморела
У писмима из затвора открива се његова дубока вера, али и лична духовна борба. Он не посматра страдање као случајност, већ као прилику за духовно узрастање и повратак Богу.
Управо у тим околностима настаје његова најпознатија порука:
„Vergesst Gott nicht (не заборавите Бога)!“
Те речи нису биле само кратак позив, већ суштински израз његовог животног става и вере да човек, и у најтежим тренуцима, не сме изгубити духовни ослонац.
Суд му је 19. априла 1943, после кратког процеса, изрекао смртну казну. Погубљен је с другим вођама Беле руже 13. јула 1943. године у затвору Штаделхајм у Минхену, у 25. години живота. Према сведочењима, последње дане провео је у миру, молитви и потпуном поверењу у Бога, остајући доследан својим уверењима до краја.
У једном од преживелих писама он пише:
„Ова тешка 'несрећа' била је неопходна да ме врати на прави пут... Шта сам знао досад о вери, о истинској и дубокој вери, о истини, о највишој и јединој истини о Богу?“
Његова жртва није остала заборављена. Руска Православна Загранична Црква канонизовала га је 5. фебруара 2012. у Минхену, препознајући у њему новомученика и сведока вере. Дан његовог страдања, 13. јул, установљен је као дан његовог спомена.
Обред канонизације светог Александра Шморела у руској православној катедрали Светих новомученика и исповедника Русије у Минхену. Фото: СПН
Свети Александар Шморел остаје пример човека који није раздвајао веру од живота, нити савест од дела. У времену када је страх био правило, а истина често кажњавана, он је показао да је могуће остати веран Богу и истини. Његово сведочанство вере и данас подсећа да духовна снага и морална одговорност имају трајну вредност, без обзира на околности у којима се човек налази.
Полагање венаца код спомен бисте Александру Шморелу у Оренбургу, Русија.
СПН је писао о житију светог Алексеја човека Божјег.
