Свети Алексије човек Божји: Светац који је живео као просјак у очевом дому
Житије Светог Алексија, човека Божјег, доноси снажно сведочанство о одрицању, смирењу и подвигу који је остао сакривен од света све до његове смрти.
У време царева Аркадија и Хонорија у Риму је живео високодостојник Јевтимијан, веома богат и угледан човек, који је имао на хиљаде слугу и велико имање. Ипак, он и његова супруга Аглаида нису имали деце, што им је била велика туга. Живели су побожно, строго држећи заповести Божје, помажући сиромашнима и свакодневно приређујући трпезе за убоге, странце и болесне. После дугих молитава, Бог им је подарио сина, коме су дали име Алексије.
Алексије је одрастао у богатству, али је још од младости показивао склоност ка духовном животу. Био је образован, познавао је Свето Писмо и рано је схватио пролазност земаљских добара. Тајно је носио кострет и подвизавао се, одлучивши да се одрекне светске славе и богатства.
Ипак, по вољи родитеља, ступио је у брак с девојком царског порекла. Свадба је била свечана и раскошна, али те исте ноћи, након што је невести дао прстен и појас уз речи да их чува док Бог не уреди њихов живот, Алексије је напустио дом. Скинуо је скупоцену одећу, обукао скромну и кришом напустио Рим.
Стигао је у Едесу, где се налазио нерукотворени лик Господа Исуса Христа. Тамо је распродао све што је понео и новац поделио сиромашнима, а сам почео да живи као просјак. Боравио је при цркви Пресвете Богородице, проводећи дане у посту, молитви и причешћу. Хранио се скромно, а све што би добио давао је другима. После година таквог живота, његова светост постала је позната, па су људи почели да га поштују.
Желећи да избегне славу, Алексије је напустио Едесу. Намеравао је да оде у Киликију, али је брод, по Божјем промислу, стигао назад у Рим. Тад је одлучио да се врати у дом свог оца, али као непознат сиромах. Јевтимијан га није препознао, али му је дозволио да живи у кућици поред капије и да се храни од његове трпезе. Алексије је раздавао храну другима, а сам јео само хлеб и воду.
Ту је Алексије провео 17 година, живећи у крајњем смирењу. Слуге су га понижавале, тукле и исмевале, а он је све трпео без роптања. Посебно му је било тешко што је из близине слушао плач своје мајке и супруге, које су жалиле за њим, не знајући да је ту, поред њих. Ипак, из љубави према Богу, остао је постојан у свом подвигу.
Пред крај живота, осетивши да му се ближи смрт, Алексије је написао своје житије, откривши ко је и оставио га у руци.
У исто време, у Риму се чуо глас у храму Божјем из олтара за време Литургије. Папа Инокентије је служио у присуству цара Хонорија, кад им глас рече да треба пронаћи „човека Божјег“ који ће се помолити за град.
Цар и свештенство су, трагајући за њим, дошли у дом Јевтимијана. Тамо су затекли Алексија већ упокојеног. У руци је држао запис који је открио његов идентитет, после 34 године од одласка из родитељског дома. Родитељи и супруга препознали су га и у великој тузи схватили да је све време живео међу њима као просјак.
Народ се окупио у великом броју, а код његових моштију дешавала су се многа исцељења. Сам цар је носио његов одар до храма, где је остао недељу дана за поклоњење вернима, а затим га је сахранио у ковчегу од злата и смарагда. Ковчег се одмах испунио благоухањем и светим миром, којим су се сви помазивали и избављали од разних недуга.
Свети Алексије је сахрањен уз велике почасти, а његов живот остао је као пример савршеног одрицања, трпљења и верности Богу, показујући да истинска вредност није у богатству и слави, већ у смирењу и љубави према Господу.
Свом вољеном Господу је отишао 30/17. марта 411. године. Сматрају га исцелитељем и помагачем болесних, а у Риму га сматрају заштитником путника, болничара, просјака, ходочасника и дадиља.
СПН је раније писао о житију светог Теофана Исповедника, заштитника праве вере и икона.
