Професор Прелевић: Трансхуманизам обећава бесмртност, али нуди само илузију
Покушај „аплоуда“ личности почива на погрешној метафизици и категоријалној грешци, поручено је на панелу о постхуманизму и православној антропологији.
У оквиру циклуса трибина „Дијалог…“, у Дому омладине Београда 26. фебруара 2026, на дискусионом панелу „Тело, технологија и бесмртност – постхуманизам и православна антропологија“, један од учесника био је професор Философског факултета Универзитета у Београду, Душко Прелевић. Он је говорио о философским претпоставкама трансхуманизма, посебно о бесмртности и идеји „аплоуда“ личности.
Према његовим речима, централна идеја трансхуманизма – пренос или „аплоуд“ свести у небиолошки носилац – представља један од најскупљих развојних пројеката савременог доба, али почива на погрешној метафизици. Чак и када би било могуће направити сложене техничке копије мозга, замењујући неуроне и синапсе чиповима и кабловима, то не би значило да је човек постао бесмртан.
Бесмртност, нагласио је професор, подразумева немогућност умирања. Сваки технички систем зависи од напајања, одржавања и спољашњих услова. Уколико они изостану, престаје и његово функционисање. Продужетак живота, па чак и његово радикално техничко унапређење, није исто што и бесмртност.
Посебан осврт посвећен је питању личног идентитета и феноменалне свести – перспективе првог лица. Професор је указао на разлику између конкретног, субјективног искуства из првог лица и његове евентуалне техничке копије.
„Једно сам ја, а друго је мој клон“, нагласио је, објашњавајући да чак и савршена функционална реплика не би била иста личност – макар само нумерички.
Проблем, како је истакнуто, настаје онда када се свест третира као апстрактан објекат, као скуп инструкција или математичких правила који се може пренети у други носилац. То је у суштини оно на основу чега функционише информатичка наука, на математичким, апстрактним једначинама. То, по његовом мишљењу, представља категоријалну и семантичку грешку, јер је субјективна свест нешто најконкретније што одликује човека.
Говорећи о ширем контексту, професор је трансхуманизам описао као идеологију унутрашњих противречности. С једне стране, најављује се превазилажење човека, док се с друге стране сама наука, по својој природи, заснива на антропоцентричном интересу – на настојању човека да обезбеди сопствени опстанак и надмоћ у свету (наука је антропоцентрична, јер човек у својим истраживањима света мора бити непристрасан – да се не би самообмањивао).
Он је изразио сумњу да и сами финансијери оваквих пројеката заиста верују у „превазилажење“ самих себе, указујући да је идеја да човек добровољно пристане на укидање сопствене јединствености дубоко проблематична.
Закључујући излагање, професор Прелевић је нагласио да се у трансхуманистичким концепцијама често говори о васкрсењу у техничком смислу, али да питање истинске бесмртности превазилази домен технологије и припада онтолошкој и теолошкој равни.
СПН је писао о излагањима свих говорника на овој трибини.
