Тело, технологија и бесмртност: Да ли трансхуманизам поништава људску суштину?

Овој дебати присуствовао је уживо и српски СПН.

У оквиру циклуса трибина „Дијалог…“, у Дому омладине Београда 26. фебруара 2026, одржан је дискусиони панел под називом „Тело, технологија и бесмртност – постхуманизам и православна антропологија“.

Учесници су били професори Филозофског факултета Универзитета у Београду Вања Ковић и Душко Прелевић, презвитер Стеван Јовановић и презвитер др Александар Милојков из Мисионарског одељења АЕМ. Он је модерирао разговор.

Разговор је текао циклично, па је тако свако од гостију одговарао на питања. Саоворници су се допуњавали па се тако родила права дискусија.

Централна тема била је идеја трансхуманизма, посебно концепт „аплоуда личности“, односно могућности да се човекова свест пренесе у дигитални облик и тако обезбеди нека врста технолошке бесмртности.

Учесници су се сагласили да таква претпоставка подразумева негирање људске суштине.

Милојков је истакао да постхуманизам укида есенцијализам, односно идеју да човек има непроменљиву суштину.

"Без личности нема суштине", – истакао је.

Осврнуо се на дарвинизам, који, по његовим речима, човека своди на биолошку чињеницу и постепено укида појам суштине. Подсетио је да се старење данас често посматра као болест, што указује на тежњу савремене културе да природне границе прогласи кваром који треба отклонити. Што се аплоуда личности тиче, Милојков је оценио да је он немогућ, јер се неће знати која је личност права, те да је њена вредност управо у њеној непоновљивости.

И Прелевић је нагласио да теорија еволуције објашњава одређене биолошке процесе, али не даје одговоре на питања душе и смисла. Још се осврнуо на мишљење владике Николаја Велимировића, који је Дарвина, Ничеа и Маркса сматрао пошастима.

Кад је о трансхуманизму реч, с једне стране, рекао је он, аплоуд личности као његова главна идеја кокетира с идејом бесмртности.

"Бесмртност је немогућност умирања, али кад су аплоуд личности и технологија у питању – то није бесмртност, јер је и техника пропадљива као и све материјално на овом свету",–закључио је професор.

По његовом мишљењу, аплоуд личности је немогућ, јер је личност конкретна и непоновљива. Копија никада не може бити исто што и оригинал, поручио је он и додао је да је вештачка интелигенција симулација интелигенције, а не интелигенција у пуном смислу речи.

Стога је и трансхуманизам у својој суштини дехуманизам, док су све науке антропоцентричне и не постоје истински трансхуманисти.

Вања Ковић говорила је о обожењу човека из угла психологије и неуронауке.

Неуронаука потврђује да обожење траје читав живот, а почиње још у мајчиној утроби. Сама наука психологија, међутим, о обожењу говори врло мало и углавном користи другачије термине: контролу, самоконтролу и слично.

Ковићева истиче да је човеку есенцијализам природан, пошто човек има природан осећај суштине. То се види већ код деце која јасно разликују појмове и бића. Деца никад не би једно биће назвале другим, осим да то неко биће (нпр. пас) буквално не постане друго (нпр. мачка).

Према њеним речима, човек се развија током читавог живота, али остаје непоновљиво „ја“.

Симулација личности, како је нагласила, није успела ни код једноставнијих облика живота, а камоли код човека. Човек у свом ближњем види и себе.

Она је указала и на дубоку повезаност психе и тела, што потврђују савремена истраживања неуронауке (рецимо, да се трансплантацијом органа преноси и део личности другог човека).

На крају, она закључује да психологија потврђује непоновљиво „ја“.

"Тело је храм Духа Светога и наука о неуронима потврђује ту везу између психе и тела, чиме добијамо и потврду свега што пише у Светом писму."

Презвитер Стеван Јовановић изнео је богословски осврт на тему, нагласивши да је кључно питање у Библији питање власти и слободе.

"То питање власти обесмислио је Христос на Тајној вечери – као Цар који не жели да буде Цар", – рекао је свештеник.

Човек је, према његовим речима, биће које може да превазиђе себе, али не технолошком надоградњом, већ духовним преображајем.

Ту је веома битан онтолошки статус језика – јер човек има способност да именује свет. То говори и о посебном онтолошком статусу самог човека.
Човекова свест има једну датост: наш ум се дистанцира од предмета да га анализира, и отуд могућност човека да даје имена бићима – тако настају имена.

Семантиком се фиксира значење, зато је и Адам прво именовао сва бића.

Међутим, теорије каква је дарвинизам стварају проблеме на семантичком плану и своди га на много мање него што човек јесте.

"Кључно је да једино човек може превазићи своју суштину,–рекао је о. Стеван.

Он има слободу и рационалност.

"Човек може сам себи да постане предмет, може спознати и постати оно трансидентално, а не емпиријско „ја“,– рекао је свештеник.

Међутим, он напомиње како човекова воља мора бити испред његове природе. У Псалмима човек покушава да превазиђе себе. 

Основни проблем човека себичност, коју савремени технолошки напредак често додатно храни.

"Ограниченост је велика истина, наша цивилизација је врло „исфолирана“ и плаши се неуспеха, а Бог је близак скромности."

Стварност без Бога није могућа. И Господ је од Адама створио личност давши му име. Зато, по његовим речима, "није битно бити свој, већ бити Божји".

Стога, у одговору на питања која постављају тзв. трансхуманизам и постхуманизам, њихова обећања и изазови, учесници су закључили да технологија може бити корисно средство, али да не може понудити оно што религија назива бесмртношћу.

Бесмртност у хришћанском разумевању није продужење биолошког или дигиталног постојања, већ преображај личности човека (иконе Божје) у заједници с Богом.

Трибина је отворила простор за даљи дијалог између науке, филозофије и теологије о границама технологије и смислу људског постојања у добу биотехнолошке револуције.

На крају су слушаоци добили прилику да поставе питање предавачима.

Раније је СПН писао како нас пост води у наручје Христово.