#Мисли наглас: Туристи у Ватикану и прикљученија у Риму (1. део)
Гледамо фотографије, читамо писање разних медија из Монтенегра и не можемо се отети извесним утисцима. Прикљученија су онако, а о животима би се могло писати и писати.
Делегација тзв. ЦПЦ, за коју већ нисмо сигурни чија је (ко јој је „поглавар") – и да ли уопште и припада невладиној организацији ЦПЦ, што је једини законски статус који она реално ужива у Црној Гори – боравила је у Риму и Ватикану.
О томе нас свечано и асертивно, готово идентичним речима и реченицама, 19. јануара 2026. уверавају „монтенедији" (монтенегрински медији). То може значити само једно: да су као присталице ЦПЦ (какве год и чије год) верно преписали један те исти документ – саопштење из те (невладине) организације.
Прикљученија
Један од најзагриженијих портала чак је затрубио као да је крај света: „архиепископ и митрополит црногорски“ Борис (Бојан Бојовић) за време „пощете“ (наравно, као прави „монтенедији“ пишу латиницом – „pośete“) Риму и Ватикану „између осталога, имао је сусрет и са архиепископом хелсиншким и цијеле Финске Илијом (Елиа)“.
Финци су се од тог сусрета већ оградили, у складу са ставом Цариграда, рекавши да је сусрет био случајан и да није трајао више од два минута, те да се десио као било који сусрет на било ком месту где је много људи, па је и вероватноћа да наиђу једни на друге већа.
Тачније – нити је то био (планиран) сусрет, нити је било (важних) разговора и размене идеја и ставова.
Финском митрополиту, како је сам написао, представио се неко обучен као епископ и рекао да је из Црне Горе. И неко их је фотографисао – из делегације тзв. ЦПЦ, нема сумње, јер су монтенегрински медији управо ЦПЦ навели као извор фотографија.
И то је био тај епохални „сусрет“, који је показао „опредијељеност Црногорске православне цркве за међународни дијалог, сарадњу и активно присуство у савременим европским црквеним токовима“.
Овде ћемо код „опредијељености“ ставити мисаону белешку да бисмо јој се вратили мало касније, јер желимо изнети још неколико запажања о „пощети“ (наравно, латиницом).
Из готово идентичних текстова које смо прочитали у споменутим медијима, сазнајемо да су чланови делегације, њих четворица, присуствовали и „учествовали у низу церемонијалних, литургијских и екуменских догађаја од међународног значаја“.
А где су тачно били? Какви су то церемонијални, литургијски, екуменски догађаји од међународног значаја којима се тако диче? А више од свега, како су тачно „учествовали“ у њима?
Па, прво, били су на полагању венца Незнаном јунаку на Олтару Отаџбине, на Пјаци (тргу) Венеција, једном од најзначајнијих државних споменика Италије. Тамо је церемонију предводио италијански принц...
Добро, били су присутни на полагању венаца на важан државни споменик Италије. Не знамо баш је ли било мултилатерално, али рецимо да би се наједвите-јаде могло рећи да је билатерално. Ако је неко осим њих из ЦПЦ уопште знао да су тамо (можда и јесте, ако је видео фото-бомбу коју смо дали као илустрацију овог текста, на којој „митрополит" изгледа као да су га фотошоповали преко неког другог, или да је лактовима изгурао неког да стане на његово место).
Затим су били и, чак, „учествовали“ и у „свечаној литургијској церемонији у римском Пантеону, поводом обиљежавања 148 година од оснивања Националног института почасних стража краљевских гробница Пантеона“.
У реду, церемонија је била литургијска. Признајемо. Нису из СПЦ, могу да се моле с католицима, осим тога, шта има везе што ми не разумемо од каквог су значаја почасне страже краљевских гробница Пантеона за нас са Балкана, и што јубилеј није округао... Не будите ситничави!
Онда су отишли у Ватикан и тамо срели „екуменску делегацију Финске“ коју су чинили представници Финске архиепископије и Финске Евангелистичке Лутеранске Цркве.
О, то је и оно „екуменско“ из саопштења! Треба признати, што јесте - јесте...
Само нам упорно истиче тај битни моменат њиховог учешћа у свим тим догађајима.
Осим што су се сликали на разним иконичним и историјским (=туристичким) локацијама, и што су негде сликали познате – баш као прави туристи (принца Италије, рецимо, који није баш познат као британски принчеви – али ипак је принц, да не цепидлачимо), а негде се чак сликали и са другима који ни слутили нису да ће од случајног сусрета неко направити „читав наратив“, како рече фински архијереј... Али, не упиремо прстом – нема потребе, и ту је све јасно.
Стварно, искрено се питамо – коме је и да ли је њихово учешће уопште било познато, приметно и важно, осим њима самима?
И још ћемо рећи да су прикљученија о којима је овде било речи врло оскудна, неубедљива и... Од муке их називамо тако, мада би се о животима учесника тих прикљученија могло писати и писати.
(Наставиће се... У другом делу говорићемо о менталној белешци одраније.)
