Топ-5: свети о нападима на Цркву. Нетрпељивост – огледало времена и човека
Речи светих Отаца о Цркви данас се све чешће читају у светлу напада који не долазе споља, већ од оних који сами себе називају њеним верницима.
Од најранијих векова хришћанства до данас, православно светоотачко предање Цркву никад није посматрало као (споредну) институцију, већ као главни простор спасења. Зато су речи светих Отаца о односу верника према Цркви увек биле јасне, оштре и недвосмислене, без покушаја да се прилагоде духу времена.
Данас, стиче се утисак, осећа се потреба за посебно горким лековима – баш таквим, оштрим и недвосмисленим поукама.
Зато ћемо се осврнути на више цитата светих отаца из раних векова Цркве – светог Кипријана Картагинског, Јована Златоустог, Василија Великог, и речи наших сународника и савременика – светог владике Николаја Велимировића и аве Јустина Поповића.
Свети Кипријан Картагински још у трећем веку формулисао је један од најпознатијих ставова о односу верника према Цркви. То је до данас једна од најчешће цитираних дефиниција црквеног живота:
„Ко нема Цркву за мајку, не може имати Бога за Оца.“
Та реченица није упућена спољашњим противницима хришћанства, већ је опомена баш онима који би хтели Христа без Цркве и веру без заједнице и одговорности.
Слично, свети Јован Златоусти упозорава да се Црква не сме сводити на зидове и форму, али ни одвајати од заједнице:
„Црква није зид и кров, него сабрање верних.“
Истовремено, може се рећи да он даје и директан одговор савременим критичарима:
„Ништа није јаче од Цркве. Ако се бориш против ње, пропашћеш; ако је нападаш, сломићеш се.“
У контексту данашњих јавних напада, омаловажавања и подсмеха Цркви и верном народу, те речи се све чешће читају као упозорење онима који критику не ради исправке, већ ради наношења штете и разарања.
Свети Василије Велики је још у четвртом веку говорио да се Црква не може узимати и доживљавати индивидуално и произвољно:
„Ван Цркве нема пуноће истине, јер је Црква тело Христово.“
У времену у ком се вера све чешће своди на лично осећање и приватни став, то је оштра противтеза савременом индивидуализму који Цркву види као сметњу, а не као заједницу.
У српској духовној традицији посебно место има свети Николај Жички (Велимировић). Он је исто тако посебно упозоравао на опасност од формалног или декларативног односа према Цркви.
Он је рекао:
„Црква није људска установа него Божанска заједница, у којој се човек лечи од смрти и греха.”
И још:
„Ко напушта Цркву, напушта извор воде живе.“
Та опомена данас звучи посебно актуелно, јер се чини да су људи априори спремни да поверују у сваку клевету и неосновану тврдњу која о Цркви, њеним пастирима и верницима говори лоше – радије него да се увери пре него што баци пословични камен. То је, свакако, лакше него понети крст, како је говорио свети Јован Златоусти, ког смо већ спомињали.
Те речи владике Николаја често се тумаче као одговор онима који се формално изјашњавају као верници, али својим наступима, речима и понашањем систематски подривају ауторитет и смисао црквеног живота.
Свети Јустин Ћелијски је у двадесетом веку богословски сажето формулисао суштину православног схватања Цркве. Тих речи треба се сетити пре него што се непромишљено испали било каква критика, а још горе неистина или клевета на рачун Цркве:
„Црква је Богочовек Христос продужен кроз векове.“
И баш та мисао показује зашто су напади на Цркву у православљу увек схватани као нешто много више од критике институције – као удар на саму срж вере.
Тако посматрани, савремени (али и сви) напади на Цркву, који често долазе изнутра, од људи који се називају њеним члановима, у православној перспективи нису нова појава, већ стара криза, виђена већ толико пута.
У савременој јавности, однос дела било ког православног народа према Православној Цркви све чешће се обликује кроз призму медијских кампања, буке с друштвених мрежа и брујања површних критика које не разликују саборно биће Цркве и људске слабости сваког појединца. Тако су учестали и напади и на архијереје, без познавања чињеница и црквеног поретка.
У том смислу, свети Јустин Ћелијски је упозоравао:
„Црква није позорница за људске судове, него тајна у којој се живи и спасава.“
Истовремено, он је истицао и да се олако изречене осуде најчешће рађају из духовне површности, а не из бриге за истину.
Слично је и свети Николај Жички писао:
„Ко суди Цркви мером овога света, тај показује да Цркву није разумео.“
То данас има посебну тежину, јер се архијерејске одлуке коментаришу као политички потези, а пастирска реч своди се на повод за дневнополитичке обрачуне.
Критика унутар Цркве, која је увек кроз историју постојала и била плод одговорности и љубави, у данашње време често представља само јавни напад лишен и мере и смирења. О свести о себи таквих критичара да и не говоримо.
У складу с већ споменутим речима светог Јована Златоуста, да је „лако камен бацити, а тешко крст понети“, још једном треба истаћи да данашњи напади на архијереје, осим што су бројни – углавном су и без жеље да се чује друга страна или сагледа целина црквеног живота.
То, нажалост, више говоре о духовном стању свеукупног друштва у ком се таква неодмерена критика догађа, него о стварним проблемима Цркве. Јер, Црква и у таквим околностима наставља да живи као заједница вере, а не као институција чија вредност подлеже и може бити одређена судом тренутног расположења јавности.
Ипак, забрињава то што критике и напади све чешће долазе од оних који се јавно изјашњавају као верници. Опасно је то што такви људи најчешће своје разумевање Цркве своде на лични утисак, политичко опредељење или тренутно незадовољство, а уз то су гласнији и имају спремно ухо публике која је склона да на сличан начин формира своје, исто тако површне и некритичке ставове. Притом, и једни и други заборављају да Црква није идеолошки клуб, нити какав онлајн сервис који постоји да би потврђивао било чије личне ставове у јавности.
Свети Јустин Поповић је јасно рекао:
„Црква није од људи, него од Бога, и ко јој прилази без страха Божјег, тај јој прилази споља.“
И то је у данашњем времену директан одговор на јавно моралисање без духовне одговорности, труда и искуства. Такво моралисање, где је уместо саборности и дијалога унутар тела Цркве, све чешћи медијски линч и друштвене мреже као место суда. Притом, архијереји се листом и без разлике посматрају и представљају као политички актери, а не као пастири који носе терет не само личне одговорности, већ и одговорности за читав народ.
Свети владика Николај упозорава:
„Ко удара на Цркву у име народа, тај најпре удара на душу народа.“
Управо то се и догађа када се личне пројекције и идеолошке поделе уносе у пространство вере. У томе се губи свест да критика без љубави не гледа да исправи, већ да повреди. Ту нема обзира на последице, нити крајњи циљ такве критике. Битна је сама критика, а не њен потенцијал, ни ефекат.
Зато је таквим критичарима свети Јован Златоуст упутио очински савет:
„Црква се не брани виком и гневом, него вером и животом“.
То и данас остаје као изазов свима онима који тврде да Цркву воле, а притом је најгласније рањавају.
Из свега тога, очигледно је да су свети оци – сваки у свом времену – већ одговарали и одговорили на такве критике. Оставили су речи које су и данас мерило односа верника према Цркви. Међутим, баш данас, те речи можда и више него пре упозоравају и позивају одговорност, смирење и истински живот унутар Цркве и по црквеним мерилима.
СПН је раније писао о нападима на Цркву и историјском ревизионизму у Црној Гори.
