Злочини без казне: живе ране на срцу Србије
У време настанка текста, Видовдан је на прагу. Мало који други дан у српској историји има толики значај и слојевитост. Мало који други дан видео је сличне догађаје, сличну самопрегорност, пожртвовање, борбу, али и издају.
У сусрет овом, 616. Видовдану од Косовске битке (што је само једна од годишњица српске историје на Видовдан – иначе дан Светог мученика Кнеза Лазара и свих Светих српских мученика), поново се присећамо речи које се приписују Светом Симеону Мироточивом:
„Чије стадо – оног и ливада“.
А Косово и Метохија, осим што су наше срце и колевка, остају и дан данас огледало за све нас. Као што је говорио блаженопочивши наш патријарх Павле:
„Косово ће у 21. веку бити мера и провера свих нас, од скромних трудбеника до патријарха и вођа српског племена. Не будемо ли достојни Косова, нећемо бити достојни ни свог земаљског постојања. Нестаћемо као да нас није било, а на нашем месту живеће неко други.“
И наравно да наш вољени патријарх није мислио само на земљу, споменике, материјалну културу. Мислио је, пре свега, на људе, на децу, на нашу будућност. На све оно због чега данас живимо, и због чега смо кроз целу историју ишли на свесне жртве.
Само, да ли су жртве које последњих година и деценија подносимо и даље такве? Да ли их подносимо свесно или о њима одлучује неко други уместо нас?
I део: И би оно што бити не може, како смо наивно веровали
Повлачење (непобеђене) српске војске и полиције с подручја Косова и Метохије има сличности с том 1389. Војска је остала непоражена, али држава...
Спроведено је после потписивања Кумановског војно-техничког споразума, 9. јуна 1999. Дан касније, усвојена Резолуција 1244 ОУН.
Срби нису оставили своју територију. По међународном праву, Косово и Метохија и даље су остале територија Републике Србије.
Међутим, неке земље су – супротно међународном праву, Резолуцији 1244, сваком здравом разуму и савести – нешто касније признале криминално-злочиначки подухват терориста ОВК као тзв. државу „Косово“. Тим боље што је проглашење државности било и једнострано, и без референдума, и мимо међународног права.
Било је и не мало земаља које су то учиниле под притисцима.
Све последице тешко је и побројати. Данас, готово тридесет година касније, истраге непосредних и вапијућих последица – бројних отмица и убистава, нестанака – упркос свим доказима нису се помериле с места.
Истовремено, итекако стематски ради се на претварању свега српског у „опште“, „европско“ (сетимо се само немачког званичника који је изјавио да је „Косово срце Европе“) и „светско“.
„Срба никад није ни било на тим просторима“, хоће да нас увере неки албански квазиинтелектуалци с титулама универзитетских професора, док позивају на дизање у ваздух храмова СПЦ.
Тзв. „Косово“ свим силама жели се приказати као савремена држава, која поштује стандарде људских права, заштите мањина, поштовања њихових права, културног и духовног наслеђа тих мањина.
И све то, док званична статистика поводом Светског дана избеглица говори да је тзв. „Косово“ регион у који се најмање расељених вратило после рата – од свих послератних региона на свету. Мање од 2%. А прогони, протеривање и дискриминација срба настављају се и данас с несмањеном јарошћу.
Подсетимо, кад су се повукле војска и полиција, с њима је јужну покрајину напустило око 360.000 грађана, углавном Срба. За њима су дошли не само терористи, већ и они који никад дотад нису били на Космету.
(крај првог дела)
