Зашто у властопослушничкој ПЦУ готово да нема монаха, док их је у прогоњеној УПЦ све више?

2825
01 April 17:12
4
УПЦ гоне, а број монаха непрекидно расте. Фото: СПН УПЦ гоне, а број монаха непрекидно расте. Фото: СПН

ПЦУ има пуну подршку власти, али тамо готово да нема монаха. Истовремено, у гоњеној УПЦ постриге обављају на сваких неколико дана. Зашто?

Када у наше време неко одлучи да се одрекне породице, каријере, материјалних добара и удобности „рационалног света“ зарад молитвене келије, то увек изазива чуђење. Али управо такви људи – монаси – постају најупечатљивији доказ да Црква не само да постоји, већ дише, бори се и побеђује. Замонашити се може само онај ко је, по речима Светог Дијадоха Фотикијског, „у потпуности окусио сладост Божију у целовитом осећају пуноће“.

У суштини, монаштво је посебан начин живота који укључује смирење, покајање и духовни подвиг. Његов циљ је потпуно предање Богу. Монах свој живот посвећује молитви, посту и усавршавању своје душе. Просто је немогуће замонашити се „случајно“. На крају крајева, пре пострига се мора проћи прилично дуг пут, који укључује живот у Цркви, општење са Богом у њеним Тајнама, молитву и одрицање од светске сујете. Други не мало важан фактор који помаже у доношењу одлуке о монашком постригу је пример оних који су се већ замонашили.

Као што је рекао митрополит сурошки Антоније, само онај ко види светлост Христовог Васкрсења у очима другог човека може и сам да се причести том светлошћу. Углавном, монаси нису само пример за оне који желе да свој живот посвете Богу полажући монашки завет, већ и за оне који настављају да живе у свету. Свети Јован Лествичник писао је да су „светлост мирјанима монаси, а светлост монасима су анђели“.

Монаси су светиљке у ноћи света. Не сијају због себе, већ да се други не изгубе. Не изненађује што је у Православној Цркви однос према монасима увек био посебан, а сами манастири никада нису доживљавани као „резервни аеродром“ за губитнике. То су лабораторије светости, где Црква преображава људску природу, доказујући да се и у палом телу може наћи пут ка Богу.

Занимљиво је да у првим вековима хришћанства већина монаха нису били свештеници и нису тежили да то постану. Они су одлазили у пустињу да би се потпуно посветили молитви. И временом су се око њих окупљали ученици који су стварали прве монашке заједнице. На крају, желели су да „умру свету“, како је писао свети Антоније Велики. Али ова „смрт“ је у ствари била рођење новог облика живота – живота у ком се човек не расипа међу хиљадама искушења, већ тежи јединству са Богом. Њихова вера је то захтевала, јер, како је тачно приметио Фјодор Достојевски (стављајући ове речи у уста Аљоше Карамазова), „не могу да дам две рубље уместо ’свега’, а уместо ’за мном’ идем само на службу“.

Монаштво је одговор на благодат. Када човек осети како Христос дотиче његово срце, не може више живети као пре, живети као сви. То значи да Црква није жива када има огромне храмове или развијене друштвене програме, већ када има људе који су одговорили „да“ на Христов позив. Јер ако људи не желе у потпуности да предају свој живот Богу, то значи да не верују духовном искуству Цркве у којој се још налазе.

Најупечатљивији пример такве „Цркве“ може се назвати ПЦУ.

„Просудите сами: према званичним подацима за 2021. годину (касније нису објављени) у целој ПЦУ има 233 монаха. Ако од овог броја одузмемо „епископе“ (који се због положаја називају „монасима“), добијамо број од 171 човека.

Занимљиво је да је пре спајања расколничких структура Украјине, односно пре 2018, та цифра била нешто већа – 240 људи (219 у УПЦ КП и 21 у УАПЦ). То јест, током седам година, број „монаха“ сада „јединствене“ ПЦУ смањио се за седам људи. Нагласимо да се он није повећао, већ смањио. На шта указује та динамика? Да људи не желе да се вежу заветима у „Цркви“ у коју немају поверења.

Сведочанство о жалосном стању „монаштва“ у Думенковом устројству може се видети и на „монашком форуму“ који је недавно одржан у Лаври, на ком је учествовало чак четворо-петоро људи који су примили „постриг“. Треба напоменути да је тај форум одржан „заједничким напорима Синодалне управе за питања младих ПЦУ, Синодалне комисије за манастире и монаштво ПЦУ, ’мушког манастира ПЦУ Кијево-печерске лавре’, Националног музејског комплекса ’Кијево-Печерска лавра’ и у мисаоном и делатном окружењу Cowo.guru“. То јест, два Епифанијева синодална одељења, „манастир ПЦУ Кијево-печерска лавра“ и музејски комплекс нису успели да сакупе ни десет људи на „прва пајсијанска читања“. И то није изненађујуће, јер једноставно нема од кога да се прикупи.

На пример, у редовним фото-извештајима са „служби” „Кијево-печерске лавре ПЦУ” под руководством бившег монаха истинске Лавре Аврамија Лотиша, стално се појављује пет-шест лица. Али то је „лице“ ПЦУ. Због њих су власти започеле ову срамну заплену лавре. А ако није могуће сабрати људе за централну светињу Украјине, шта онда рећи о другим местима?

Од 2022. године, према Државној служби за етнополитику и слободу савести Украјине (ГЕЦС), у ПЦУ делује 79 манастира. Ако поделимо 233 са 79, добијамо да у сваком манастиру Думенковске структуре живи мање од 3 „монаха“. Односно, у ПЦУ једноставно нема где да регрутује монахе за Лавру.

Штавише, ни 2024, ни годину дана раније не можемо да се сетимо да је неко од Думенкових колега извршавао „монашки“ постриг. И чак није реч о томе да се постризи не врше мање-више редовно; практично уопште не постоје. На ту жалосну чињеницу обратио је пажњу још 2024. Свештеник Андреј Шиманович, који се већ неко време налазаио у ПЦУ.

"Постоје озбиљни проблеми кад говорим да пет година није било монашких пострига у Кијевској православној богословској академији. То значи да млади људи, који дипломирају на богословијама и академијама, не желе озбиљно повезати своје животе с том структуром. То није нормално за православну Цркву, да фактички одсуствује монаштво. То је проблем, велики“, написао је Шиманович. И с њим се не можемо не сагласити.

Истовремено видимо потпуно другачију слику у Украјинској Православној Цркви. Пре рата је наша Црква имала 260 манатира и 4.630 монаха. Међутим, чак и непријатељи УПЦ-а морају признати да је у реалности тај број много већи. Дакле, у складу са унијатским издањем РИСУ, у УПЦ „данас делује 258 манастира и 56 скитова Цркве, у којима се подвизава око 5.000 монаха и монахиња“. Међутим, и тај број можда није тачан ако се узме у обзир да је на монашком сабору УПЦ, који се одржао 2021. на територији Почајевске лавре, учествовало око 300 (!) игумана и намесника. Другим речима, само је руководилаца манастира у УПЦ више него свих „монаха“ ПЦУ заједно. Мада ни то још није све.

Наша Црква пролази кроз тешка времена. Готово свакодневно чујемо да јуришници заузимају једну или другу цркву, видимо огромну количину прљавштине коју украјински медији сипају на Цркву, свештенство и обичне вернике, постајемо сведоци увреда и манипулација упућених њима.

Поједностављено речено, данас бити верник УПЦ у најмању руку није популарно. А примити свештени чин или замонашити се, значи постати предмет не само подсмеха, већ и претњи. Па ипак, верници УПЦ постају монаси. И то  масовно.

Тако су само током првог месеца Великог поста, према најконзервативнијим проценама, у УПЦ обављена 22 монашка пострига. Односно, број верника наше Цркве који су се замонашили само у марту 2025. много је већи од броја учесника „монашког“ форума ПЦУ у Лаври.

Шта то значи?

Свети Николај Српски једном је рекао да „монаштво није правило, већ изузетак од правила, али изузетак без којег Црква Христова никада не би била оно што јесте“.

Односно, да кажемо радикалније, ако нема монаштва, онда је црквена структура на ивици нестанка. Дакле, колико год Думенкове присталице писале о подршци коју, према друштвеним истраживањима, њихова структура има међу становницима Украјине, у стварности је све другачије. Украјинци не журе да дају монашке завете у ПЦУ. Очигледно, они осећају: у тој структури нема духовног живота који би хранио и водио ка светости.

Истинско монаштво је сведочанство живог присуства Бога у свету, то је пут одбацивања светске сујете зарад вечности.

И нека данас и прогањају Украјинску Православну Цркву, нека на њу хушкају у медијима и одузимају јој храмове, али данас је у њој више монаха него у „просперитетна“ времена. А то је парадоксално само на први поглед. Ако се сетимо Христових речи: „Благо вама када вас људи грде и прогоне и лажно говоре на вас свако зло ради Мене“, све долази на своје место.


 

Ако сте приметили грешку, обележите неопоходни текст и притисните на Ctrl+Enter или Послати грешку, да о томе обавестите редакцију.
Ако пронађете грешку у тексту, изаберите је мишем и притисните Ctrl+Enter или ово дугме Ако пронађете грешку у тексту, истакните је мишем и кликните на ово дугме Истакнути текст је превише дуг!
Читајте и...