Бившим командантима тзв. ОВК изречене првостепене казне – од 13 до 25 година
Сва четворица команданата тзв. ОВК добила су затворске казне. Судско веће сматра да нису доказани злочини против човечнсти, а да злочини после 20. јуна 1999. нису ратни.
У Специјално веће Трибунала у Хагу изречена је првостепена пресуда Хашиму Тачију (25 година), Јакупу Краснићију (25 година), Реџепу Сељимију (13 година) и Кадрију Весељију (18 година). Они су оптужени за ратне злочине и злочине против човечности. Изрицање пресуде одиграло се у судници где су били оптужени, чланови њихових породица и представници тзв. „косовских“, а тачније привремених институција у Приштини и бивших припадника тзв. ОВК.
Испред зграде суда распоређен је велики број припадника холандске полиције, док су се од синоћ тамо окупљали Албанци са заставама и амблемима терористичке организације ОВК. Полиција им је наложила да се преместе на простор предвиђен за окупљања.
Хашим Тачи осуђен је на 25 година затвора. Судско веће утврдило је да је значајно допринео спровођењу заједничког кажњивог циља тзв. ОВК и да је, као члан Главног штаба и начелник Дирекције за политичка питања, имао кључну улогу у његовом формулисању и спровођењу.
Судија Чарлс Смит рекао је да је Дирекција за политичка питања била готово искључиво надлежна за политичке одлуке тзв. ОВК, као и да је креирала политичку визију те организације и јавно је представљала.
Према речима Смита, то је обухватало циљане нападе на лица која су сматрана колаборационистима, успостављање одговарајућих структура и органа, као и вођење „специјалног рата“ против противника – свих које је твз. ОВК прогласила за циљ својих дејстава.
Судско веће је закључило да је Тачи, заједно с другим оптуженима, именовао лојалне људе на кључне командне положаје, чиме су, како је наведено, обезбеђивали контролу над ОВК и спровођење заједничког циља дуж командног ланца.
Смит је навео и да је Тачи учествовао у извршењу кривичних дела и подржавао их, између осталог, објављивањем саопштења и политичких декларација, као и хапшењима, лишењем слободе и саслушањем, одвођењем и убиством Бехајдина Алаћија.
Судско веће је утврдило да је Тачи знао за бројна кривична дела над противницима, укључујући незаконита хапшења и лишења слободе, злостављање и убиства, али да није предузео мере да их спречи, истражи или казни починиоце.
Кадри Весељи осуђен је на јединствену казну од 18 година затвора за противзаконито хапшење и лишење слободе, сурово поступање, мучење и убиства.
Судско веће је утврдило да је Весељи активно учествовао у кривичним делима и подстицао их, као и да је остао на челу органа који је био најодговорнији за одабир, хапшење и лишење слободе лица која су сматрана противницима, а у неким случајевима и за њихова убиства.
Смит је рекао да Весељи, упркос сазнањима о кривичним делима над противницима, није предузео мере како би их спречио или како би починиоци били истражени и кажњени.
Према закључку већа, „безбедносна сазнања“ на основу којих су бројна лица хапшена, затварана и убијана сводила су се на непроверене гласине. Жртве су називане шпијунима и колаборационистима, иако, како је рекао Смит, није било реалних назнака да су то биле.
Као довољан разлог за поступање према њима као сарадницима непријатеља, наводило се то што нису показивали безрезервну лојалност или подршку тзв. ОВК, што су били повезани са другим политичким организацијама, дружили се са Србима или радили за српска предузећа.
Суд утврдио незаконита хапшења, мучење и убиства
Специјализована већа утврдила су да су припадници тзв. ОВК између априла 1998. и 20. јуна 1999. незаконито или произвољно лишили слободе најмање 385 лица која нису активно учествовала у непријатељствима.
Та лица држана су у бројним затвореничким објектима под контролом тзв. ОВК у 14 општина на Косову и на одређеним локацијама у две области северне Албаније.
Судско веће је утврдило и да је 348 лица било подвргнуто суровом поступању, док су 303 лица била изложена мучењу. Према речима судије Смита, жртвама су наношени тежак душевни и физички бол и патња, између осталог ради изнуђивања информација или признања, кажњавања, застрашивања, принуде или дискриминације.
Када је реч о убиствима, веће је утврдило да су припадници тзв. ОВК између априла 1998. и 20. јуна 1999. у 12 општина на Косову и на једној локацији у северној Албанији изазвали смрт најмање 96 лица која нису активно учествовала у непријатељствима.
Неке жртве убијене су ватреним оружјем, док су друге преминуле од последица премлаћивања и мучења. За део убијених тела никада нису пронађена.
Судско веће је утврдило да, иако је кривична одговорност четворице оптужених индивидуална, ниједан од њих сам не би могао да оствари заједнички кажњиви циљ.
Према речима судије Смита, они су заједно успоставили систем за његово спровођење, образовали затвореничке објекте, организовали војну полицију, обавештајну службу и специјалне јединице и постављали људе на важне положаје.
Судско веће је навело да су оптужени издавали саопштења у којима су промовисали своје ставове и политике, нападали противнике и преузимали одговорност за убиства и лишења слободе, као и да су креирали политику некажњивости за извршиоце кривичних дела.
Смит је рекао да се план састојао од успостављања затвореничких објеката на подручјима под контролом тзв. ОВК, проналажења лица за која се сматрало да су противници, њиховог хапшења и лишења слободе, а по потреби и убијања.
Тужилаштво није доказало злочине против човечности
У истом поступку Судско веће је закључило да Тужилаштво није доказало ван разумне сумње да је постојао систематски напад или напад ширих размера усмерен на цивилно становништво, што је било неопходно за утврђивање злочина против човечности.
Веће је утврдило да су припадници тзв. ОВК од најкасније априла 1998. до августа 1999. вршили дела насиља и злостављања над цивилним становништвом широм тзв. Косова и на одређеним деловима северне Албаније под контролом тзв. ОВК, као и да су та дела представљала систематски напад и напад ширих размера.
Међутим, веће није утврдило да је тај напад био усмерен на цивилно становништво у смислу злочина против човечности. Према образложењу, жртве су углавном биране на основу индивидуалних околности, а не припадности одређеном циљаном становништву.
Због тога је веће закључило да Тужилаштво није доказало ван разумне сумње извршење прогона, затварања, других нехуманих поступака, мучења, убиства и присилног нестанка као злочина против човечности.
Суд сматра да злочини после 20. јуна 1999. нису ратни – па није ни одлучивало о њима
Судско веће је утврдило да је најкасније од краја марта 1998. до 20. јуна 1999. постојао немеђународни оружани сукоб између тзв. ОВК и СР Југославије, односно српских снага.
На основу тога, веће је закључило да су кривична дела из оптужнице била извршена у контексту тог оружаног сукоба или повезана с њим, а да су жртве имале заштићени статус јер нису активно учествовале у непријатељствима.
Због тога је закључено да се догађаји на којима су засноване оптужбе за ратне злочине после 20. јуна 1999, односно након окончања сукоба, не могу окарактерисати као ратни злочини.
Судија Смит је посебно нагласио да се поступак односио искључиво на индивидуалну кривичну одговорност Тачија, Весељија, Сељимија и Краснићија, а не на легитимитет тзв. ОВК или њен циљ да оствари независност тзв. Косова.
Тужилаштво је четворицу теретило по шест тачака за злочине против човечности – прогон, затварање, друге нехумане поступке, мучење, убиство и присилни нестанак – и по четири тачке за ратне злочине: противзаконито или произвољно хапшење и лишење слободе, сурово поступање, мучење и убиство.
Сва четворица су негирала кривицу. Тужилаштво је у завршној речи тражило по 45 година затвора, док су одбране затражиле ослобађајуће пресуде.
Оптужени су у притвору у Хагу од новембра 2020, а суђење је почело у априлу 2023. Током поступка сведочила су 134 сведока, док су 164 изјаве прихваћене у писаном облику.
СПН је писао да је у школама у Грачаници због безбедносне ситуације данас отказана непосредна настава.
