У храмовима СПЦ прослављена Недеља пета по Духовима
Недеља пета по Духовима прослављена је молитвено широм храмова СПЦ.
У Недељу пету по Духовима, 5. јула, Епископ буеносајрески и јужно-централноамерички др Кирило, администратор Епархије загребачко-љубљанске, служио је Свету архијерејску литургију у Саборном храму Преображења Господњег у Загребу.
Епископу су саслуживали архимандрит Данило (Љуботина), протојереј-ставрофор Душко Спасојевић, протојереј Ђорђе Филиповић, протојереј Зоран Радић, јереј Андреј Иваненко, ђакони Александар Лукић и Александар Миљановић, као и протојереј-ставрофор Душан Андрић (Митрополија дабробосанска), протојереј Мирослав Андрић (Епархија жичка), јереј Дарко Крстић (Архиепископија београдско-карловачка) и јереј Константин Самоуковић (Митрополија дабробосанска).
Током Свете литургије епископ Кирило рукоположио је дипломираног теолога Миладина Андрића у свештени чин ђакона.
Након прочитаног Светог јеванђеља беседио је архимандрит Данило, осврнувши се на јеванђељски одломак о исцељењу гадаринских бесомучника. Истакао је да је Господ Исус Христос дошао да избави човека од власти греха и духовне помрачености.
„Бог је послао свога Јединородног Сина, Господа нашега Исуса Христа, да избави човечанство од пропасти, од притиска сила овога света, од помрачености ума. Црква Божја проповеда тврдо слово Христово како би освестила нашу ситуацију, како би човјек видио слово Божије и брата човјека онаквог како Бог од њега очекује и жели“, поручио је архимандрит Данило.
Говорећи о рукоположењу, нагласио је да је сваки нови служитељ свједочанство живог хода Цркве кроз историју.
„Ђакон је слуга Божији, први служитељ и послужитељ олтара, први степен свештенства. Овај дан има призив Светога Духа и призив благодати Цркве Божије. Нека нас овај нови чин охрабри да Црква има свој ход, своју проповијед и да је она живи брод спасења рода људскога“, истакао је отац Данило.
По завршетку Свете литургије сабранима се обратио епископ Кирило, честитавши новорукоположеном ђакону Миладину Андрићу.
„Реч ђакон значи служитељ. Сећамо се првих седам ђакона, међу којима је био архиђакон Стефан, првомученик Христов. Ђаконска служба представља мост између олтара и народа и то се види у његовом служењу током Свете литургије и других богослужења. Он помаже епископу и свештенству у њиховој служби“, рекао је владика Кирило.
Осврћући се на значај свештеничке службе, подсјетио је на ријечи Светог Јована Златоустог о величини и одговорности свештенства.
„Велика је тајна и велика одговорност свештенства. Свештеник, поред старања о сопственом спасењу, одговоран је пред Богом и за спасење душе своје пастве. Зато је Црква кроз вијекове са посебним страхопоштовањем говорила о овој служби“, поручио је епископ Кирило.
Подсетио је и на апостолске речи прочитане на Светој литургији, нагласивши да је темељ хришћанског живота жива вера у Васкрслог Христа.
„Ако устима исповедамо да је Христос Господ и ако срцем верујемо да га је Бог васкрсао из мртвих, бићемо спашени. Треба да то не само исповедамо устима, него и да осјећамо целим својим бићем“, нагласио је владика.
Архијереј је захвалио свештенству из више епархија које је својим присуством увеличало литургијско сабрање, истакавши да такви сусрети сведоче јединство Цркве Христове.
Уједно је захвалио и ђакону Александру Лукићу, који након вишегодишње службе у Саборном храму у Загребу наставља своје служење на новом црквеном послушању, пожеливши му благословен и плодоносан рад.
У име породице новорукоположеног ђакона, протојереј Мирослав Андрић захвалио је епископу Кирилу на благослову и савршавању Свете тајне рукоположења, позвавши верни народ да свог новог ђакона Миладина прати молитвама и подржи у његовој свештенослужитељској служби.
Митрополит Димитрије служио је Свету Литургију у Саборном храму у Требињу. Митрополиту је саслуживало свештенство Епархије Захумско-Херцеговачке и Приморске.
Благословом Епископа, на јеванђељску тему беседио је јереј Душко Којић.
Беседећи по Отпусту, Митрополит Димитрије је говорио о човеку као бићу створеном за достојанство слично оном које има Син Божији, поучивши да је Бог човеку земљу дао да је употребљава, не да је злоупотреби. Владика је нагласио да је човек дужан да зна ко га је створио, ка коме иде, ко му је дао живот вечни, и ко је послао Сина Јединородног, да живот да за људе, да васкрсне из мртвих, да би и они у онај дан саваскрсли с Њиме, и срели се једни с другима, али и са свима светима, и са свима драгима који су се упокојили прије. Владика је пожелео да Бог дао, да тај дан буде дочекан у радости, у љубави, припремљеног срца, у потпуној преданости Богу живоме, а не земаљској прашини.
У Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици, у молитвеној радости недељног дана, служена је Света литургија, на којој се верни народ сабрао око Чаше Спасења, слушајући реч Божију и примајући благодатни позив Цркве на покајање, преображај и пуноћу личносног живота у Христу.
Светом литургијом је началствовао протојереј-ставрофор Далибор Милаковић, уз саслужење протојереја-ставрофора Игора Балабана, протојереја Бранка Вујачића, као и ђакона Ведрана Грмуше.
Након прочитаног зачала из Светог јеванђеља, сабранима се пастирском беседом обратио началствујући протојереј-ставрофор Далибор Милаковић, који је, тумачећи јеванђелски догађај о исцељењу гадаринских бесомучника, указао на призвање човјека да буде боголико биће, али и на трагедију пада када се човек удаљи од Бога.
„Браћо и сестре, драга децо, све нас је Бог створио пре свега да постанемо боголика бића својом слободном вољом. И заиста, човек као круна Његовог стварања створен је да буде као сами Бог, гледајући лице Његово, гледајући браћу своју. Својом слободном вољом и љубављу Божијом, коју нам је Бог даривао, задобићемо још на земљи Царство небеско. Али ако човек скрене са тога пута боголиког, према коме смо сви створени, најбоље описује данашње Јеванђеље у шта човек себе може да претвори“, казао је отац Далибор.
У својој беседи он је подсетио да јеванђелски опис Гадаринске земље не говори само о једном догађају, него и о духовној стварности сваког времена. Човек је призван да живи као икона Божија, да у себи носи мир, љубав, слободу и светлост Христову. Међутим, када се срце удаљи од Бога, када љубав уступи место мржњи, осуђивању, гордости и греху, тада живот који је требало да буде предукус раја постаје простор унутрашњег немира и духовног ропства.
Говорећи о двојици људи Јеванђеља, отац Далибор је нагласио да су они били заробљени силом зла до те мере да су људи од њих бежали, али да Христос, за разлику од свих, иде право ка њима:
„Христос одлази сам ка њима, чак ни апостоли са Њим нису пошли из страха људскога. И кад су Га ова двојица људи видели, одмах су исповедили живог Бога, рекавши: ‘Исусе, Сине Божији, зашто си дошао, ако још није Твоје време, и зашто нас мучиш?’ И демонска сила исповеда да је заиста Он Христос, али само то и ништа више од тога. Не исповедају и немају љубав, милосрђе, него, напротив, живе у злоби, мучећи овај род људски.“
И демонска сила, како је подсетио отац Далибор, препознаје Христа, али Га не љуби. Зато је бити истински Христов више од онога што даје форма; то заправо значи непрестани подвиг срца, борба да се човек отвори за Божију благодат и да постане сведок Христове љубави у свету.
Отац Далибор је посебно упозорио да човек не сме дозволити да грех и духовна раслабљеност овладају његовим бићем:
„Човек не сме себе да доведе у овакво стање као ова два младића. Најчешће, скоро увек, човек себе тако дубоко унизи због својих сопствених сагрешења, а чинимо их непрестано. Кад пре свега човек нема љубави у срцу своме и када други грехови обузимају наше срце, тада демонска сила почиње да влада у нама.“
Надовезујући се на ове речи, прота Далибор је указао да је највећа борба човекова управо борба за срце. У срцу се рађа љубав, топлина, молитва, али се у срцу могу зачети и хладноћа, осуда, мржња, завист и очајање. Зато Црква непрестано позива човека да се враћа Христу, да не остане заробљен у својим падовима, него да кроз покајање, исповест, молитву и Свето причешће поново пронађе пут и смисао истинског живота.
У наставку беседе, он је подсетио да је живот највећи дар Божији и да човек нема право да га уништава, нити у себи, нити у другом човеку. Посебно је указао на трагедију савременог света, у којем се, упркос крштењу и познању Христа, људи често предају мржњи, насиљу и братоубилаштву.
„Све што имамо, браћо и сестре, овде на земљи, треба да смо захвални само Богу. Ништа није по нашој сили моћи. Ако је по нашој сили моћи, ми ћемо то упропастити. Па ево, данас сведоци смо и у наше време колико ратова, колико брат на брата диже руку, убија, одузима једни другима живот. А колико је тек опасније када човек човеку одузме духовни живот“, нагласио је прота Далибор.
Говорећи о Светом Јовану Шангајском, отац Далибор је подсјетио да су они који су са њим служили и присуствовали његовим литургијама сведочили о светлости Христовој која је сијала око његове главе. Та свјетлост, како је истакао је дар Божији који се пројављује у онима који иду путем Христовим.
„Немојмо да дозволимо да демон таме влада у срцима нашим, него да Христос, Победитељ смрти, који је Светлост, обасја нас Његовом безграничном светлошћу и да светлост лица Христовог сија и на лицима нашим. Такви треба да будемо“, поручио је отац Далибор.
Протојереј Јован Вуковић, старешина храма Покрова Пресвете Богородице у Крушевцу, служио је у пету недељу по Духовима Свету литургију у Саборном храму Светог Јована Владимира у Бару. Саслуживали су му протојереј-ставрофор Слободан Зековић, протојереј Љубомир Јовановић, протојереј Младен Томовић и ђакон Цвјетко Перић.
Заблагодаривши Господу Богу и Мајци Божијој, Светом Јовану Владимиру, а онда и оцу Слободану и његовом братству што их је све овако дивно окупио у овом барском Саборном храму, прота Јован на почетку своје беседе осврнуо се на речи апостола Павла који је посланице почињао поздравима разних Цркава, поздравивши и он присутан народ речима : „Позрдравља вас Црква из Крушевца.“
Данашње Свето јеванђеље говори о два бесомучника у којима је било настањено мноштво демона и које је Господ отерао у крдо свиња. Оно што људи тога места нису знали, каже отац Јован, а демони су итекако знали, јесте њихов крај и оно шта је Бог одредио за њих. Оно што демонима није било јасно јесте зашто их Господ мучи пре тог времена, а они су таман отпочели своју мисију уништавања Божије творевине, а нарочито оно што је Господ највише заволио у свим свјетовима, а то је самог човека.
„Људи оног места, гледајући сав тај догађај, запрепастише се, али не прославише Господа, нити прославише име Његово, нити се обрадоваше што су задобили браћу своју који су до тада били толико бесни и толико луди, гдје им нико није смио стати на пут. А од сада кротки и смирени, постали су икона Бога живога, онако како је Господ назначио да буду. Уместо да прославе Господа, да задобију, загрле своју браћу, они моле Господа да изађе од њих, јер им велики метак паде и пропаде им. Оно велико крдо свиња. И они се ту разочараше веома.
Увек смо ми на испиту и увијек морамо да пазимо на себе, и када доживљавамо неко чудо, али и када се неко чудо дешава око нас. Како га прихватамо? Уколико се не радујемо, уколико немамо Духа Светога у себи, наравно да ћемо бити као ови свињари гадарински, који ће бити разочарани. Јер неки добитак наш лични ће да пропадне, а онај који је са Господом, он ће све окретати на корист, на душевну корист. Па ће се радовати са братом својим, па ће му давати утјеху и када је у тузи. То чини народ Божији.
И због тога ми у данашњи дан окупљени у овом храму, опомињимо се речи Божије. Постимо овај Апостолски пост, који је већ на измаку, и непрестано стражимо над собом, да нашу слободну вољу определимо да ли ће да буде са Господом или ће да буде против Господа. Правећи смотру над самим собом, човек увек може да види мноштво грехова које је учинио у свом животу. Не само у свом животу, него и у току дана, ако пазите да не урадите нешто грешно, а оно мисао, како каже апостол Павле, која нагиње ка злу, увек нас одваја од Бога. Видимо да смо грешни. Али то нас не уводи у очајање, то нас не обесхрабрује на овом путу, него шта више ми долазимо пред Лице Божије, као што смо се и данас окупили, и износимо Господу своје слабости, своје мане, своје недостатке и гријехе своје исповједамо. И Господ нам даје опроштај. Разрешава нас од свих наших грехова уколико се кајемо, уколико имамо преумљење, уколико се држимо обећања да хоћемо да будемо са Њим. Јесмо, Господе, слаби, али смо са Тобом, а када смо са Тобом, ко ће против нас стати?
Господ нам се даје, драга браћо и сестре, не само у духу, него, ево и кроз Свете тајне, нарочито кроз Свету литургију, кроз Свету тајну прићешћа. Даје нам се као Тијело и Крв, улази у нас и спаљује мноштво сагријешења, да никакви духови зли онда ту не могу стати. И онда човјек постаје силан. И то нас радује што се налазимо у том достојанству, и онда постајемо народ изабрани, царско свештенство, свети род. И онда демони не могу да приђу нама. А само зависи од наше слободне воље, да ли ћемо опет да попустимо са њом, и окренемо се ка неким пролазним стварима, и стварима који нису по Богу.
Кажу Свети оци, да када се човек причести, он има ту силу да демона као врапца у својој руци сможди. И због тога, највише се боје онога чиме се ви храните у цркви. Видите, ми исповедамо име Христово, и кажемо да Бог постоји. А ђаво не каже ја верујем, него каже знам и дрхти. И једино оно што он не може никад задобити, то је смирење. А кроз смирење, драга браћо и сестре, кроз пост, кроз молитву, кроз те хришћанске добродетељи, ми се управо одвајамо од овога свијета и идемо ка Царству небеском.
Живимо овде на земљи, и живимо онолико колико је то Господ одредио. И излазимо из овога живота, али када станемо пред Лице Божије, да у том достојанству препознамо и Живога Бога, и да га прославимо, и онда ће Он прославити нас. Због тога смо у таквом достојанству, због тога треба да будемо радосни и треба да будемо слободни једни према другима и према Богу, и да ту јеванђелску истину и ту радост делимо и ширимо кроз читав свет“, казао је на крају своје беседе протојереј Јован Вуковић.
Раније је СПН писао како су у Острогу архијереји СПЦ и РПЦ служили заједничку Литургију.
