Српска струка реагује на албански фалсификат о Пећкој Патријаршији
Поред оштре реакције Министарства културе Републике Србије, на фалсификате о томе да је Пећка Патријаршија „албанска“ реагују и српски стручњаци.
Поводом запаљивих и лажних навода Археолошког музеја из Пећи о томе да је Пећка Патријаршија тобоже „албанска“, те да је „рашко-српска црква присвојила“ и систематски „брисала доказе о њеном пореклу“, огласила се и српска струковна јавност.
Историчар уметности и управник Галерије фресака Народног музеја Србије Бојан Поповић указује да „наука отпорна на разноразне пројекције“, али да је „велика невоља“ уплив политике. Он објашњава:
„Оно што је опасно то је да су то колеге из музеја у Пећи. Поздрављам их из Народног музеја Србије и заиста је непрофесионално да се ради на такав начин. Ово указује на општу тенденцију целог тог друштва да се потре српско име и његово трајање.“
Поповић додаје да Пећка патријаршија није случај цркве подигнуте на старим темељима, већ да је „суштински центар српске цркве“ који је свети Сава наручио, а Арсеније унапредио.
Историчар уметности и доцент Филолошко-уметничког факултета др Јасмина С. Ћирић истиче да су тврдње албанских историчара засноване на „методолошки неисправној и терминолошки манипулативној употреби појмова“. Она појашњава:
„Термин 'прероманика' означава архитектуру раног средњег века у западноевропском и источноадријском културном кругу, и као такав не може се довести у везу са Пећком Патријаршијом, чији настанак припада јасно дефинисаном историјском контексту 13. века и институционалном успону Српске архиепископије.“
Ћирић додаје да је теза о „систематској трансформацији“ резултат погрешног читања археолошких слојева и да касније доградње представљају органски развој комплекса у оквиру исте црквене и културне матрице.
Историчар из Грачанице Александар Гуџић оцењује:
„Реч је о историјском ревизионизму који је део институционалне стратегије власти у Приштини“.
Он објашњава да се ревизија прошлости користи за оправдање политичких и правних аката, укључујући побуну деведесетих, протеривање Срба и једнострано проглашење независности Косова 2008. године.
Случај Пећке Патријаршије тако постаје пример дуготрајног покушаја присвајања српског културног и духовног наслеђа на Косову и Метохији, што изазива оштре реакције српске јавности.
СПН је раније писао да удари на српско наслеђе на Космету имају културоцид као модел.
