Одлука о митрополиту Тихику: Људска, канонска, правна и духовна траума
Случај митрополита Тихика, свргнутог па осуђеног на неограничену забрану свештенодејства, отворио је широке расправе о поштовању канонског поретка, правде и послушности у Цркви.
Поступак против митрополита Тихика последњих месеци прерастао је оквире унутрашњег црквеног питања и изазвао озбиљне канонске, правне и богословске недоумице. Према наводима у јавности, митрополит Тихик је осуђен на свргнуће с митрополитског трона и добио је неограничену забрану, а није му дато да изнесе одбрану, испита сведоке и види јасно формулисане оптужбе. Зато се и говори да је цео случај дубока „канонска, правна, духовна и људска траума“, стоји у тексту који је објавио СПН Грчка, а који потписује Свеправославни покрет подршке Митрополиту пафоском Тихику и свима прогоњенима због православне вере.
Посебну тежину изазвало је то што је Архиепископ кипарски у поступку имао вишеструку улогу, делујући истовремено као тужилац, сведок и судија, уз доношење одлуке простом већином. Критичари таквог поступка указују да је тиме нарушен не само Устав Цркве Кипра, Свети канони, већ и основни принцип правде – да нико не може бити и страна у поступку и онај који пресуђује.
Неограничена забрана свештенодејства није пастирска мера, нити је привремена. Јасно је условљена захтевом да митрополит Тихик одустане од тражења правне заштите и да јавно прихвати одлуку Сабора. То, како истичу поједини канонисти, значи да укидање забране није повезано с утврђивањем истине, већ с очекивањем ћутања и безусловне послушности.
У расправи која је уследила, посебно се позива на апостолске каноне и саборску праксу, где се предвиђа да оптужени епископ мора бити саслушан, уз присуство сведока и јасних оптужби. Кад се, уз то, чује да чак и поједини црквени кругови ван Кипра сматрају да поступак није правилно вођен, питање више није о формалним пропустима, већ о неправедном суђењу.
Централна тачка спора је тумачење појма послушности. Док се од митрополита Тихика очекује да ћутањем допринесе „црквеном миру“, они који га подржавају истичу да мир без истине не може бити трајан и да послушност не подразумева одрицање од савести и канонског поретка.
„Свети канони Цркве су јасни и неупитни: 74. апостолски канон прописује да оптужени епископ мора бити позван да се брани пред више епископа, уз присуство тужилаца и сведока; 75. апостолски канон изричито забрањује осуду без доказа. Канони Картагинског сабора и целокупно светоотачко предање у целини утврђују начело да 'нико не може бити осуђен ако није саслушан'“, наводи се у тексту грчког СПН-а.
Исто тако, наводи се да је још озбиљнија повреда темељног црквеног и правног начела – да иста особа не може бити и судија и тужилац. Међутим, то правило није само правно, већ и богословско. Оно потиче из свести је суд нешто што припада Богу и да се сваком човеку мора судити са страхом Божјим, расуђивањем и смирењем.
У случају митрополита Тихика, не само да су црквени кругови признали, већ и сам Фанар: поступак није вођен исправно. Ту више немамо проблем процедуралне природе, већ проблем неправедности суђења.
Али, од митрополита, сад већ бившег, Тихика – траже да прихвати одлуку сасвим, без поговора, да буде послушан. Тачније, како се наводи, траже да Тихик својим ћутањем легализује неправду и прихвати безакоње као „вољу Божју“.
Поређења са Суђењем Христу није само реторика и претеривање. Христу је суђено ноћу, без законитог поступка, без сведока. Тужиоци су Му и пресудили, јер је пресуда донесена пре суђења. Али Христос није прихватио неправду као истину, већ је ћутањем разобличио неправду.
Мноштво светих имало је сличну судбину: свети Јован Златоусти, свети Атанасије Велики, свети Нектарије Егински, свети Максим Исповедник... И пред нама се отвара Јеванђељска истина: сам Христос поистовећује се са сваким ко је неправедно гоњен. И зато је однос према Тихику оних који му суде и њихов однос према Христу, наводи се у тексту.
Само архијереји с Кипра не препознају поступак против Тихика као јасну неправду. Канонисти, правници и богослови широм православног света јасно истичу да то јесте неправда. Зато што Црква не сме да се плаши истине, јер ћутање пред неправдом директно је рањава.
Зато је случај митрополита Тихика превазишао границе њега лично и постао ствар сваког верника који жели Цркву истине и правде, која држи Свете каноне. Овај испит зрелости црквених институција и односа према правди – на Кипру је очигледно неуспешан. А пошто свака неправда рањава Цркву, потребно ју је лечити – покајањем, а не ћутањем и правдом и истином насупрот наметања и страха.
Свеправославни покрет подршке Митрополиту пафоском Тихику и свима прогоњенима због њихове православне вере (Кипар, Грчка, Енглеска, Америка, Канада, Аустралија, Мексико, Ирска, Шкотска, Румунија, Бугарска, Грчка, Русија, Пољска, Јерусалим, Антиохија, Албанија)
СПН је раније писао о томе да је митрополит Тихик најавио обраћање кипарским државним судовима због Пафоске митрополије.
