Лозница – град који је пре 215 година бранио Србију и православље
У хладу цркве Покрова Пресвете Богородице, на месту где почива војвода Антоније Анта Богићевић, Лозничани су и ове године саборно обележили 215. годишњицу Боја на Лозници – једног од најсудбоноснијих тренутака Првог српског устанка. У присуству свештенства, представника државних и културних институција, потомака устаника и бројних грађана, овај догађај је протекао у знаку сећања, молитве и поноса.
Свету Литургију и парастос устаницима служио је Његово Преосвештенство Епископ шабачки г. Јеротеј. У беседи која је уследила, владика је подсетио да је подвиг лозничких устаника био више од борбе за територију – био је борба за част, веру и слободу.
Епископ Јеротеј је у беседи је истакао да лознички устаници нису водили само националну или политичку борбу, већ духовну.
„Наши преци су на Тичару бранили своју земљу и свој народ, али и Божји закон. Њихова борба била је крстоносна, налик Косовској, јер су се борили за Царство Небеско“, истакао је архијереј.
„Они су се борили за вечност – за веру, име и част, које су предали потомству као аманет. Њихова љубав према отаџбини била је љубав према Богу, јер нема веће љубави него положити живот за ближње“, поручио је владика.
Парастос над гробом војводе Анте Богићевића био је најдубљи израз благодарности потомака за жртву својих предака. У порти храма, поред капеле где почива славни војвода, епископ је подсетио да је овај простор двоструко свети – као место молитве и као гробница мученика. „Овде, где је Пресвета Богородица покрила својим омофором кости устаника, земља је натопљена њиховом крвљу и освећена њиховом жртвом“, рекао је владика Јеротеј.
Он је додао да је управо из њихове жртве изникла модерна српска држава и слобода коју данас уживамо.
Значај Битке на Тичару
Битка на Тичар пољу, вођена 17. и 18. октобра 1810, остала је упамћена као један од најхеројскијих тренутака српске борбе за ослобођење. Тридесет хиљада турских војника под командом Али-паше Видајића сукобило се са свега 1.200 српских устаника на лозничком шанцу које је предводио војвода Анта Богићевић.
У тој неравноправној борби, Лозница је постала бедем наде, граница између ропства и слободе, место где је дух једног народа победио бројчану надмоћ.
Историчар Стефан Павловић подсетио је у свом обраћању да је Лозница имала изузетан стратешки значај у устанку.
„Након ослобођења 1807, постала је ослонац српске војске у Подрињу. Шест година после Чокешинске битке, у којој су страдала браћа Недић, војвода Анта бранио је исту идеју – да се овај крај више никада не потчини“, казао је Павловић, нагласивши да је победа код Лознице променила ток догађаја у западној Србији.
Да је град пао, Турци би несметано продрли ка Шапцу и Ваљеву, што би било кобно за устанак. Победа у Лозници, ма колико мала у односу на војску противника, имала је огроман морални значај. Она је улила веру да се слобода може изборити, да устанак има снагу и да се, уз Божју помоћ, може победити сила која је вековима поробљавала народ.
Програм обележавања настављен је културно-уметничким делом у којем су учествовали етно-група „Лозице“ и гуслар Милутин Ђуричић, док је глас Филипа Вишњића, који је у песмама опевао храброст устаника, поново одјекнуо у лозничкој црквеној порти. Симболично, гусле су и овога пута постале оружје које чува сећање на оне који су својим животом утемељили слободу.
Подриње, од Чокешине до Лознице, остало је симбол отпора и верности идеалима слободе. Управо у овом крају сазрела је свест да се слобода не добија на дар, већ се заслужује вером, трудом и жртвом.
У том духу, сваке године, саборни дан Боја на Лозници постаје прилика да се поклонимо сенима јунака и да се подсетимо да је љубав према отаџбини нераскидиво везана са љубављу према Богу и ближњем.
„Нека би драги Бог дао да и ми, у свом времену, будемо достојни дела и жртве лозничких јунака“, поручио је на крају Епископ Јеротеј, призивајући благослов на град који је у најтежим тренуцима умео да стане у одбрану и државе и вере.
СПН је раније писао о мајору Гавриловићу и жртви бранилаца Београда у Одбрани 1915.
