Човек који је претворио дух српског народа у музику: Корнелије Станковић
Ипак, своје знање није сачувао само за себе — вративши се међу Србе у Војводини и Србији, посветио се прикупљању и записивању српских народних песама, духовне и световне музике, као и обради црквених напева.
Данас, 16. априла 2025. навршава се 160 година од упокојења Корнелија Станковића (1831–1865), пионира српске уметничке музике, композитора, етномузиколога и педагога, који је својим делом поставио темеље модерне српске музичке културе.
Рођен у Будиму, у српској породици, рано је остао без родитеља. Васпитавала га је сестра, која је још у детињству открила његов дар за музику.
Будући композитор школовао се у Бечу, на престижном Конзерваторијуму, где је стекао темељно музичко образовање и дошао у контакт с европским музичким достигнућима свог доба.
Ипак, своје знање није сачувао само за себе — вративши се међу Србе у Војводини и Србији, посветио се прикупљању и записивању српских народних песама, духовне и световне музике, као и обради црквених напева.
„Што се боре мисли моје“, „Јечам жњела“, „Тамо далеко“, „Кад ја пођох на Бембашу“, „Ој девојко, душо моја“, „Нешто ми се не спава“, „Циганин иде“, „Растанак“ – само су неки од више од 90 драгуља народне музике које је записао, или на стихове песника компоновао (нпр. „Сећаш ли се оног сата“ на стихове Спиридона Јовића) и оставио за собом.
Посебно значајан допринос Станковић је дао српској црквеној музици. Његове обраде православних напева, међу којима се истичу композиције „Достојно јест“, „Херувимска песма“, „Алилуја“, „Блажен муж“, „Слава Теби, Господи“, „Тебје појем“, „Отче наш“, „Свјати Боже“ до данас се изводе у храмовима и концертним салама.
У духу византијске традиције, његова дела носе печат његовог препознатљивог стила — спајања литургијске узвишености са мелодијама блиским српском народу.
Чувена је и његова „Литургија Светог Јована Златоуста“.
За собом је оставио и низ педагошких радова, као и прву српску музичку штампу.
Иако је преминуо млад, у 34. години живота, Станковић је оставио дубок траг у култури и духовности српског народа. Његова дела сведоче о страственој жељи да се национална музика уздигне и сачува од заборава.
Његов савременик и пријатељ, песник Јован Јовановић Змај, записао је о њему:
„Он није само записивао песме – он је дух народа претварао у музику.“
Данас, поводом годишњице његове смрти, присетимо се предивних композиција „Достојно јест“ и „Сећаш ли се оног сата", и нека то буде смирено, али моћно подсећање на човека који је својим нотама написао једно од најважнијих поглавља српске музичке историје.
