Данас је 26 година од почетка НАТО бомбардовања СРЈ
Широм Србије 24. марта 2025. обележава се 26. годишњица почетка НАТО бомбардовања Савезне Републике Југославије.
Погинуле су хиљаде људи, а уништено је 50% укупног привредног потенцијала земље. Становништву и екологији СРЈ нанесена је непоправљива штета.
Настављена је вишегодишња кампања демонизације Срба од стране западних и прозападних медија у свету.
Бомбардовање СРЈ, ком су се успротивиле Русија и Кина у СБ ОУН – трајало је од 24. марта до 10. јуна 1999, и то је друго уплитање НАТО блока у рат у бившој СФРЈ.
Пре него што су СРЈ засули осиромашеним ураном и другим отровима, исто су урадили и у Републици Српској 1995.
У операцији бомбардовања СРЈ, 19 земаља НАТО алијансе су, без икаквог мандата међународне заједнице у лику ОУН и Савета безбедности, започеле операцију „Савезничка сила“ или „Племенити наковањ“.
Неки је погрешно називају и „Милосрдни анђео“ – али то је само име завршне фазе рата на Космету, која је трајала колико је трајало и бомбардовање.
Седамдесет девет дана пакла
Рат је почео, цинично оправдаван као „хуманитарна интервенција“, мада су у њој паметне и прецизне НАТО бомбе неселективно погађале како колоне српских, тако и колоне албанских и других избеглица – на коју су се год страну кретале (да, било је и оних Албанаца који су ишли ка Србији).
Бомбе, тачније високопрецизне бомбе, падале су и на породилишта и болнице, телевизије, приватне зграде, амбасаде (рецимо у Београду и Новом Саду, али то нису једини случајеви), на инфраструктуру и енергетска постројења широм Србије, на пијаце (рецимо, Ниш), на грађанске возове (Грделица), на мостове (Нови Сад и цела Србија), на грађанска насеља (Алексинац и друга места), на споменике културе и историје (само на Космету тешко је оштећено или сасвим уништено више од сто споменика средњевековне српске културе за та два и по месеца ђавољих оргија).
Паралелно, у западним и другим светским медијима трајала је оштра кампања демонизације, која је била продужетак медијског рата против читавог српског народа и Србије још од почетка ратова на Балкану.
Као и у ратовима у Хрватској и БиХ, поплава неистина о збивањима на Косову и Метохији била је непрекидна.
НАТО агресији претходиле су неискрене понуде међународне заједнице, као и распоређивање додатних НАТО трупа у Албанији и Македонији.
Пошто је и Скупштина Србије гласала за неприхватање одлуке о страним трупама на својој територији од стране државног врха, предложили су да снаге ОУН надгледају мировно решење на Косову и Метохији.
Међутим, НАТО је истог трена започео ваздушне ударе. СРЈ је нападнута као наводни кривац за хуманитарну катастрофу на Косову и Метохији.
Према првом саопштењу Генералштаба Војске Југославије, 24. марта око 20.45, у првом налету гађано је више од двадесет објеката. Први пројектили пали су на касарну у Прокупљу у 19.53. Следио је напад на Приштину, Куршумлију, Батајницу, Војно-технички институт у Београду...
Током тих 11 седмица агресије, НАТО је циљано нападао готово све градове Србије. Изведено је 2.300 удара, а бачено више од 22.000 тоне различитих пројектила, укључујући 37.000 касетних бомби и бомби са обогаћеним уранијумом.
Осим напада са бродова у Јадрану, ваздушне базе у Италији и свим земљама око СРЈ – осим Грчке – служиле су као центри вођења операција.
НАТО агресија на Југославију оставила је дубоке трагове, како у људским животима, тако и у материјалној и економској штети која ће се осећати деценијама након завршетка рата.
Министарство одбране Србије саопштава да је у том периоду животе је изгубило 2.500 цивила, међу којима и 89 деце, као и 1.031 припадник војске и полиције. Поред страдалих, око 6.000 цивила је задобило повреде, од чега је 2.700 било деце. У исто време, 5.173 војника и полицајаца су рањени, а 25 особа се воде као нестале.
Више од 25.000 стамбених објеката било је оштећено или уништено, а поред тога и око 470 км путева и 595 км пруга. Поред инфраструктуре, бомбардоване су и две рафинерије, а НАТО је први пут у историји користио графитне бомбе како би онемогућио рад електричних система.
Оштећено је 14 аеродрома, 19 болница, 20 домова здравља, 18 дечјих вртића, 69 школа, 176 споменика културе и 44 моста, док је 38 разорено.
Након више од два месеца интензивног бомбардовања, агресија је заустављена потписивањем Војно-техничког споразума у Куманову 9. јуна 1999, који је дефинисао повлачење (НЕПОБЕЂЕНИХ!) војних снага из Косова и Метохије, као и успостављање мисије УНМИК-а.
Тај споразум је практично означио крај НАТО бомбардовања, а последње бомбе су бачене 13. јуна.
Затим је Савет безбедности донео Резолуцију 1244, и на Космету се нашло више од 37.000 војника у КФОР мисији из 36 земаља.
Иако је Космет по међународном праву и даље део Србије, (узурпатори) власти у јужној српској покрајини понашају се као свој на своме. Многи из НАТО и америчке врхушке стекли су значајне материјалне интересе – што у телекомуникацијама, што у богатом рудном богаству КиМ.
