Свети Варнава Хвостански: Неустрашиви владика пред судом комуниста
Владика Варнава Хвостански показао је да Христова истина не може бити затворена у затворске решетке нити ућуткана монтираним пресудама.
Српска Православна Црква 12. новембра по новом календару прославља Светог Варнаву Хвостанског Исповедника, једног од најсветлијих и најстрадалнијих архијереја новог доба у српској црквеној историји. Живећи у бурном и идеолошки суровом двадесетом веку, епископ Варнава је прошао кроз голготу комунистичких казамата, остајући до краја неустрашиви борац за истину, правду и слободу. Његово житије представља моћно сведочанство о истрајности у православној вери, неодступању од хришћанских начела и победи духовне чистоте над свим земаљским силама које су покушале да сломе његову веру и архипастирско достојанство.
Рођен као Војислав Настић 31. јануара 1914. године у граду Гери у Сједињеним Америчким Државама, у породици исељеника, млади Војислав је већ у раном детињству показивао љубав према отаџбини и православној вери. У Америци је провео прве године живота и завршио пар година основне школе, након чега се његова породица вратила у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца и настанила у Сарајеву. Тамо је са одличним успехом завршио гимназију, показујући изразиту склоност ка богословљу, књижевности и црквеној историји. Његова млада душа била је испуњена жељом да се потпуно посвети служењу Богу, па је заједно са оцем Атанасијем, који је био активан учесник српског верског Богомољачког покрета, отишао у Охрид код славног Владике Николаја Велимировића да затражи благослов за упис на Богословски факултет у Београду.
Историјски и политички оквир у којем је Војислав Настић сазревао био је обележен падом старог поретка, разарањима у Другом светском рату и накнадним успостављањем суровог комунистичког режима у Југославији 1945. године. Након успешно завршеног Богословског факултета, монашки пут га је одвео до чина јеромонаха, а потом и до епископског звања. Именован је за викарног епископа хвостанског 1947. године, у време када је нова атеистичка власт започела систематски прогон Цркве, њеног свештенства и верника. Као млад, енергичан и неустрашив архијереј, епископ Варнава је отворено стао у одбрану верских права, верујући да хришћани морају да се обуку у правду, кротост и љубав, али и да се бескомпромисно супротставе духовном паду и насиљу безбожне идеологије.
Због свог става, слободне речи и пастирског рада, врло брзо се нашао на удару нових државних власти. Ухапшен је и изведен пред политички суд. На суђењу у марту 1948. године, епископ Варнава је осуђен на једанаест година тешке робије под монтираним оптужбама за шпијунажу у корист Енглеза и Американаца, након што је у кућу примио возача хуманитарне помоћи Уједињених нација и рођену сестру подучавао енглеском језику. Током процеса је отворено изјавио да је свако ко не зна за три слова речи Бог заправо аналфабета, алудирајући на нове власти. Казну је најпре издржавао у зеничком затвору, у строгој изолацији, али није престајао да недељом поје црквене химне. Приликом премештаја у Сремску Митровицу 1949. године, на закључани вагон са осуђеницима на споредном колосеку у пуној брзини је налетела локомотива. Преживео је са поломљеним ногама и руком, док је римокатолички свештеник за кога је био везан жицом погинуо на месту. Након што је ОЗНА прекинула хируршку интервенцију у болници, са тешким преломима је на голим даскама камиона пребачен у затворску болницу, одакле је касније упућен на опоравак у београдски манастир Ваведење.
Светитељ је смерно и храбро носио свој крст петогодишњег тешког робовања у злогласним комунистичким казаматима широм земље. У тим хладним и суровим тамницама, где су многи губили веру и наду, епископ Варнава је остао симбол непоколебљивости. Уместо мржње према својим мучитељима, он се за њих непрестано молио, трудећи се да зло победи искључиво хришћанском љубављу, кротошћу и праштањем.
Након што је издржао затворску казну, његове муке нису завршене; власти му нису дозволиле слободно кретање нити повратак на епархијску катедру, већ су га упутиле у строги кућни притвор. Наредних дванаест година провео је заточен у више српских манастира, укључујући Ваведење, Гомионицу, Крушедол и Беочин. Упркос потпуној изолацији, полицијском надзору и нарушеном здрављу због претрпљених тортура, епископ Варнава је остао свет и неугасив пример будућим генерацијама, пишући духовне поруке и сведочећи јеванђелску истину. Његов живот био је права жива црквена епистола, у којој су се спајали дубока теолошка мисао, пожртвована љубав и патриотски дух.
Упокојио се у Господу 12. новембра 1964. године, под сумњивим околностима. Према сведочењима, умро је након интервенције зубара, тако што му је у зуб стављен отров. Сахрањен је у манастиру Беочину на Фрушкој гори. Српска Православна Црква га је канонизовала, препознајући у њему исповедника који је својим животом и страдањем запечатио верност Христу. Његов лик на иконама приказује мученичку истрајност архипастира који се није плашио земаљских моћника, већ је све своје биће подредио служењу вечним духовним вредностима и спасењу свог страдалног народа.
Прослављајући Светог Варнаву Хвостанског, Православна Црква позива верне да се сећају његове жртве и да у сопственим животима следе пут истине, правде и непоколебљиве вере. Његов лик остаје трајни стуб и духовни ослонац свима који траже снагу да се одупру искушењима савременог доба, сведочећи да су хришћанска љубав и верност Богу највеће снаге које могу да превазиђу сваку људску неправду и таму.
СПН је раније писао о Светом Иринеју бачком, исповеднику вере, владици који је од сигурне смрти спасио преко 1000 деце.
