Преподобни Јоаникије Велики, подвижник с Олимпа

Данас 08:30
40
Свети преподобни Јоаникије Велики. Фото: СПН Свети преподобни Јоаникије Велики. Фото: СПН

Православна црква 17. новембра слави Преподобног Јоаникија Великог, чувеног битинијског подвижника с прелаза 8. у 9. век, који је након војне службе живот посветио монашком тиховању.

Преподобни Јоаникије Велики био је један од најистакнутијих источнохришћанских подвижника и исповедника вере с прелаза 8. у 9. век. Његово житије, који води од скромног сеоског пастира и храброг царског војника, до великог пустињака са битинијског Олимпа, сведочи о дубоком унутрашњем преображају и истрајности у очувању православног предања у епохи великих црквених и политичких превирања у Византијском царству. У црквеној историји остао је упамћен не само по строгом аскетском подвигу и вишедеценијском молитвеном тиховању, већ и по непоколебљивој одбрани поштовања светих икона током најжешћих таласа иконоборачке кризе.

Рођен средином 8. века, око 762. године, у селу Марикати у малоазијској области Битинији, Јоаникије је потицао из скромне породице, од оца Миритрикија и мајке Анастасије. Од најранијег детињства помагао је родитељима чувајући породично стадо, због чега у младости није имао прилику да стекне формално образовање, нити да научи да чита и пише. Ипак, према сачуваном житију, поседовао је природну бистрину ума, кротост, послушност и дубоку усмереност ка молитви. Често је сатима стајао сам, упућујући молитве Богу. Своје стадо би пре паше осенио крсним знаком, због чега ниједна животиња није залутала нити страдала. Ова рана склоност ка унутрашњем миру и сабраности обликовала је његов духовни карактер много пре него што је ступио у монашки чин.

Историјски и друштвени оквир у којем је Свети Јоаникије стасавао био је обележен владавином византијских царева из Исавријске династије, међу којима је цар Лав IV Хазар. Цар Лав, син Константина V, наставио је политику прогона поштоваоца икона и регрутације способних младића за одбрану граница царства. Када су царски изасланици обилазили Битинију бирајући снажне и стасите младиће за војну службу, запазили су Јоаникија и уврстили га у елитни гардијски одред екскувитора. У војсци је провео више од две деценије, истакавши се изузетном храброшћу на бојном пољу, али и благошћу према саборцима. Међутим, живећи у царском окружењу, из незнања је прихватио иконоборачко учење, које је у то време уживало државну подршку и уносило дубоку поделу у живот Цркве.

Преломни тренутак у његовом духовном животу догодио се приликом повратка војске са источног похода, када је одред пролазио поред планине Олимп у Битинији, познатог средишта источног монаштва. Тамо га је сусрео прозорљиви пустињак, који га је ословио по имену и прекорио што, иако се назива хришћанином, одбацује поштовање иконе Христове, упозоривши га да су без исправне вере узалудни сви спољашњи трудови. Дубоко потресен овим сусретом, Преподобни Јоаникије се искрено покајао због своје заблуде, прихватио православно учење о светим иконама и започео строги лични подвиг поста и ноћног бдења, скривајући своје уздржање пред осталим војницима.

Његово војничко умеће дошло је до изражаја и током византијско-бугарских сукоба у Тракији, посебно у бици код Маркелија 792. године, у којој је показао изузетно јунаштво штитећи саборце и спасавајући једног угледног византијског великаша из заробљеништва. Иако су му због показане храбрости пред царем били намењени високи чинови и награде, Јоаникије је одлучио да напусти светску славу и војнички позив. Након двадесет пет година проведених у војсци, постао је монах, најпре дошавши у манастир Авгарон, где га је игуман Григорије поучио да се пре одласка у потпуну пустињску самоћу мора научити општежићу, послушности и монашким правилима.

Послушавши савет искусних духовника, Јоаникије је боравио у неколико битинијских обитељи, међу којима су били манастири Утотелас и Антидијев манастир. У тим годинама научио је да чита и пише, а посебну пажњу посветио је учењу Псалтира напамет, усвојивши тридесет Давидових псалама који су му постали свакодневна молитвена храна. Када је стекао потребно искуство и духовну зрелост, повукао се у неприступачне пределе планине Олимп, где је више деценија живео у строгој осами, посту и непрестаној молитви, изложен суровим временским условима. Повремено је мењао места свог боравка, повлачећи се у пећине и удаљене горе како би избегао људску славу, док су му у познијим годинама долазили бројни монаси, свештеници и мирјани тражећи духовни савет и утеху.

Током деветог века, када је избио други период иконоборства под царевима Лавом V Јерменином, Михаилом II и Теофилом, Преподобни Јоаникије је снажно подржао бранитеље православља, међу којима је био и Свети Теодор Студит. Својим ауторитетом, писмима и личним примером охрабривао је прогоњене епископе и монахе да истрају у исповедању праве вере. Када је 843. године, за време царице Теодоре и патријарха Методија, коначно успостављено поштовање светих икона и проглашена победа православља, Јоаникије је пророчки најавио мир Цркви и допринео превазилажењу унутрашњих неспоразума међу црквеним великодостојницима.

Упокојио се у дубокој старости, око 846. године, у својој пустињској келији у Антидијевом манастиру, након више од пола века проведеног у монашком подвигу и молитви. Његов живот остаје трајни пример преображаја људске снаге и храбрости у духовно усавршавањe, смирењe и очувањe истине вере, због чега га Православна Црква сврстава међу највеће учитеље и узоре монашког живота.

СПН је раније писао о неустрашивом владики Светом Варнави Хвостанском.

Ако сте приметили грешку, обележите неопоходни текст и притисните на Ctrl+Enter или Послати грешку, да о томе обавестите редакцију.
Ако пронађете грешку у тексту, изаберите је мишем и притисните Ctrl+Enter или ово дугме Ако пронађете грешку у тексту, истакните је мишем и кликните на ово дугме Истакнути текст је превише дуг!
Читајте и...