Из пећког краја до испоснице у стени: пут светог Петра Коришког
Живот светог Петра Коришког, једног од највећих српских отшелника, сведочи о снази вере, одрицању од света и непрестаној борби за заједницу с Богом.
Кад је међу Србима учвршћена хришћанска вера, захваљујући делу светог Саве и других светих подвижника, у српским земљама појавили су се многи људи који су својим животом посведочили Јеванђеље. Међу њима посебно место заузима свети Петар Коришки, један од највећих српских пустињака и молитвеника, који се подвизавао у Коришкој пустињи код Призрена.
Рођен је у селу Ујмир, недалеко од данашње Пећи, у побожној хришћанској породици. Још као дечак показивао је дубоку приврженост молитви и духовном животу. Док су се његови вршњаци играли и проводили време у забави, млади Петар је највише волео да борави у храму, чита Свето писмо и размишља о Богу. Речи Јеванђеља дубоко су се урезале у његово срце и у њему пробудиле жељу да цео живот посвети Господу.
После очеве смрти намеравао је да напусти дом и оде у усамљеништво, али га је мајка молила да остане и брине о њој и млађој сестри. Из љубави и послушности прихватио је ту обавезу, настављајући истовремено строге подвиге поста и молитве. Када се и мајка упокојила, пред њим се отворио пут ка остварењу дугогодишње жеље.
Његова сестра није желела да остане у свету нити да се уда, већ је пожелела да и сама служи Богу. Заједно су напустили родно место и примили монашки постриг у храму Светих апостола Петра и Павла. Живели су у одвојеним келијама, посвећени молитви и подвигу. Ипак, Петар је осећао да га Господ позива на још дубље усамљеништво и потпуно предавање Богу.
После извесног времена стигли су до планинског подручја изнад Призрена, у околини Корише. Ту је свети Петар, после дуге молитве и унутрашње борбе, оставио сестру у Божјој заштити и повукао се у неприступачну стену где је пронашао пећину за свој подвиг. Тај растанак био је тежак за обоје, али је веровао да га Господ води путем који му је наменио.
У коришкој пећини започео је живот испуњен крајњим одрицањем. Хранио се дивљим биљем и буковим жиром, подносио хладноћу, жегу и усамљеност, а највећу борбу водио је против демонских искушења. Према житију, демони су га узнемиравали различитим привиђењима, покушавајући да га поколебају и отерају из пећине. Светитељ је, међутим, све нападе побеђивао непрестаном молитвом, постом и дубоким смирењем.
Посебно место у његовом житију заузима чудесно јављање светог арханђела Михаила.
Након дуге молитве и строгог поста, арханђео му се јавио и избавио га од велике змије која је непрестано узнемиравала подвижника у његовој пећини. Тај догађај додатно је укрепио светог Петра у подвигу и потврдио да Господ не оставља оне који Му верно служе.
Како су године пролазиле, преподобни је достигао велику духовну зрелост и мир. Све више се испуњавао љубављу према Богу, а све мање обраћао пажњу на телесне потребе. Житије сведочи да је Господ утешио Свог угодника јављањима небеске светлости, која је обасјавала његову пећину и доносила му неизрециву духовну радост.
Иако је желео да остане сакривен од света, Господ је открио његов подвиг људима. К њему су почели да долазе монаси жељни духовног руковођења. Свети Петар их је примао, поучавао и благосиљао да наставе монашки живот у близини његове испоснице.
Пред крај живота предосетио је свој одлазак Господу. Причестио се Светим тајнама, захвалио Богу за све што му је даровао и мирно предао душу своме Творцу. Упокојио се 5. јуна 1270, према неким изворима 1275, за време владавине краља Уроша.
Предање каже да су се у ноћи његовог упокојења изнад пећине видели необични знаци небеске светлости и чуло анђелско појање. Његове свете мошти убрзо су постале извор утехе, исцељења и бројних чуда, због чега су верници почели да долазе из разних крајева како би се поклонили великом Божјем угоднику.
Коришка пећина касније је претворена у храм, а манастир је постао метох Хиландара. Мошти Светог Петра су током векова преношене и скриване од освајача, а део њих данас почива у манастиру Црна Река, где верници и даље долазе тражећи молитвено заступање светог Петра Коришког.
Друга чуда светог Петра Коришког
Осим чудесног јављања светог арханђела Михаила, који га је избавио од велике змије, још једно чудо везано је за слепог вола, којим је свети Петар Коришки обрађивао земљу. Свети Теодосије бележи предање да је слепи во после светитељеве смрти препознао његову пастирску палицу, што је народ доживео као знак светости његовог живота.
Највећа чудеса, међутим, везују се за његове мошти. У житију се наводи да је Господ прославио светог Петра даром чудотворства, те су многи верници долазили на његов гроб и добијали утеху, исцељења и помоћ у својим невољама. Теодосије не набраја појединачна исцељења, већ сведочи да су чуда била бројна и да су људи из разних крајева долазили због гласа о светитељевој благодатној помоћи.
Каснија народна и манастирска предања додају и бројна сведочанства о исцељењима од болести, помоћи нероткињама, избављењу од разних невоља и духовним утехама добијеним молитвама Светом Петру Коришком, нарочито пред његовим моштима у манастиру Црна Река. Међутим, важно је разликовати оно што је записано у најстаријем житију светог Теодосија од каснијих усмених предања која су се вековима преносила међу верницима.
Занимљиво је да је житије светог Петра Коришког једно од најдетаљнијих српских средњовековних описа духовне борбе с демонским искушењима. Због тога се његова највећа „чуда“ у православној традицији често не посматрају само као натприродни догађаји, већ и као победа над страстима, смирење и стицање благодати Божје, што је и основна порука његовог живота.
Он је својим светим животом показао је да истинска снага није у земаљској власти и богатству, већ у смирењу, молитви и потпуној преданости Богу. Зато и данас остаје један од најпоштованијих светитеља српског народа.
СПН је раније писао о светом мученику Јустину Философу и нашем светом Јустину Ћелијском (Новом Философу).
