Свети Адријан и Наталија: Брачна љубав крунисана мучеништвом
Црква 8. септембра слави свете мученике Адријана и Наталију, који су остали пример вере и светости брака.
У богатој ризници православног предања, Свети мученици Адријан и Наталија заузимају посебно и узвишено место. Њихово страдање и живот нису само сведочанство о суровим гоњењима ране Цркве, већ и поука о томе како се земаљска брачна љубав, освећена вером, преображава у вечну заједницу у Царству небеском.
Крајем трећег и почетком четвртог века, у време владавине незнабожачког цара Максимијана, Цркву Христову задесила су велика искушења. Посећујући град Никомидију, цар је наредио строг прогон свих који су одбијали да принесу жртве идолима. Из страха од претњи или ради земаљских награда, многи су предавали своје суседе и ближње. Упркос таквој опасности, група од двадесет и троје хришћана тајно се окупљала у једној пећини ван града, где су ноћи проводили у молитви, псалмима и прослављању васкрслог Христа. Након што су откривени, војници су их оковали у тешке ланце и повели кроз град. Иако исцрпљени, њихова лица зрачила су унутрашњим миром и спокојем који овај свет не може да да.
Међу градским старешинама и високим царским службеницима у Никомидији налазио се и млади Адријан. Био је то човек племенитог рода, учен, богат и поштован, који је имао све што је земаљски свет могао да понуди. Међутим, посматрајући необично јунаштво, смирење и трпљење окованих хришћана током суђења, Адријан је у свом срцу осетио дубоку духовну прекретницу. Пришавши сужњима, упитао их је какву то награду очекују од свога Бога за све муке кроз које пролазе. Страдалници су му одговорили речима Светог апостола Павла: „Што око не виде, и ухо не чу, и у срце човеку не дође, то уготови Бог онима који га љубе.”
Те речи, поткрепљене њиховим личним сведочанством, дотакле су само срце младог чиновника. Препознавши вечну Истину и схвативши ништавност идолопоклоничке заблуде, Адријан је ступио пред царске писаре и храбро рекао: „Запишите и моје име са овима светима, јер сам и ја хришћанин.”
Када су га одвели пред разгневљеног цара, Адријан је одбио да се одрекне своје нове вере, изјавивши да није сишао с ума, већ да је управо од великог безумља дошао к здравом разуму. Због тога је одмах окован и бачен у тамницу с осталим мученицима.
У то време, Адријан је био у браку с Наталијом тек тринаест месеци. Наталија је потицала из побожне хришћанске породице и већ је тајно исповедала веру у Христа. Када јој је слуга донео вест да је њен муж окован и затворен, Наталија се у првом тренутку уплашила да је учинио неки злочин. Али сазнавши да је Адријан пострадао ради имена Христовог, њена туга се претворила у духовну радост. Скинула је жалосне хаљине, обукла своје најлепше одежде и похитала у тамницу. Тамо је пала пред ноге свога супруга, целивала његове окове и благосиљала га што је изабрао вечно богатство уместо пролазних земаљских добара.
Не жалећи за младошћу, нити за имањем које су поседовали, Наталија га је неуморно храбрила да остане непоколебљив пред мучитељима.
Седам дана је Света Наталија, скупа са другим побожним женама, служила сужњима у тамници - превијала им је ране, доносила храну и помагала им. Када је цар забранио женама улазак у тамницу, Наталија је ошишала косу и преобукла се у мушко одело како би наставила да брине о страдалницима.
Када је дошао дан коначног суђења, мучитељи су одлучили да свим сужњима чекићем пребију ноге и руке на наковњу. Бојећи се да се њен млад муж не уплаши гледајући страдање других, Наталија је замолила џелате да почну управо од Адријана. Она сама је подигла ноге свога супруга и положила их на наковањ, а потом и његову руку, пружајући му подршку до последњег даха. Примивши тешке ударце, Свети Адријан је предао своју душу у руке Божије, а за њим су исто учинили и остали мученици. Џелати су потом покушали да спале тела светих у пећи, али је Бог сачувао њихове мошти: изненадна олуја и силна киша угасиле су ватру.
Хришћани су тада тајно сакупили тела мученика и лађом их пренели у Византију, где су их достојно сахранили. Света Наталија је сачувала одсечену руку свог супруга као драгоцену светињу и утеху.
Након Адријанове смрти, један од високих царских официра желео је да се насилно ожени младом и богатом Наталијом. Молећи се Господу да сачува њену девичанску и супружанску верност, Наталија је успела да побегне на лађу која је пловила ка Византији.
Стигавши на место где су почивале мошти светог Адријана и осталих мученика, Наталија се са сузама помолила на његовом гробу, положила његову руку поред осталог тела и исцрпљена од великог труда заспала сном праведника.
У сну, јавио јој се свети Адријан, позивајући је у вечни покој. Изнурена страдањима и дугом молитвом, света Наталија је мирно предала свој дух Богу на гробу свога мужа, задобивши тако и сама венац мучеништва кроз бескрвно страдање срца.
Свети мученици Адријан и Наталија остали су у Православној Цркви трајни симбол и заштитници хришћанског брака.
Њихов пример показује да права љубав у браку не тражи само земаљску срећу, већ међусобно помагање на путу спасења и задобијања Царства небеског. Црква их слави 8. септембра (26. августа по јулијанском календару), позивајући све верне да се у свим искушењима угледају на њихову непоколебљиву веру, трпљење и међусобну оданост.
СПН је раније писао о чудесној причи о Светом убрусу - Светом нерукотвореном лику Господа Исуса Христа.
