Хришћанско разумевање рата и мира владике Николаја и оца Јустина
У православљу рат и мир нису само политичке категорије већ пре свега духовне стварности. Владика Николај и ава Јустин схватају рат као последицу духовног пада човека.
Питање рата и мира једно је од најтежих питања у историји човечанства. А посебно тешко делује у тренуцима кад са свих страна и необавештени, и обавештени, и лоше обавештени ударају у таламбасе узбуне о Трећем светском рату - било да у фокусу држе Украјину, било Блиски Исток.
Док политичке теорије покушавају да га објасне кроз сукоб интереса, економије или геополитике, хришћанска духовна традиција посматра га из много дубље перспективе. За хришћанство, рат није само друштвени или политички догађај, већ последица духовног стања човека.
У српској богословској мисли 20. века посебно место у тумачењу ових питања имају дела светаца наших времена – владике Николаја Велимировића и аве Јустина Поповића. Оба богослова указују на то да се корен рата не налази само у политичким конфликтима, већ у духовној дезоријентацији човека и читавих народа.
За владику Николаја, аутора „Рата и Библије“ (вероватно најсажетији и најнадахнутији трактат на тему хришћанског схватања рата и мира, разлога за појаву ратова, победа и пораза) – мир није само одсуство рата. Он је, пре свега, духовно стање које се рађа из хармоније човека с Богом. Без те унутрашње равнотеже, сваки спољашњи мир остаје привремен и крхак.
„Мир није у томе да нема рата, него да је душа у Богу“,
писао је владика Николај, наглашавајући да истински мир почиње у срцу човека. Ово схватање дубоко је укорењено у библијској традицији. У Јеванђељу по Матеју Христос каже:
„Блажени миротворци, јер ће се синови Божији назвати“.
Миротворство у хришћанском смислу није само дипломатска вештина, већ духовни подвиг.
Владика Николај управо на том месту истиче да човек који у себи носи мир постаје извор мира и за друге људе.
„Ко има мир у себи, тај га шири око себе; ко нема мир у себи, тај га нигде не може створити.“
Према његовом учењу, немир у свету није случајна појава. Он је последица духовног рата који се води унутар човека. Када човек изгуби духовни центар, када се удаљи од Бога, у њему се рађају гордост, страх, жеља за влашћу. Управо из тих страсти рађају се сукоби међу људима и народима.
„Сви ратови међу људима почињу од рата у души човека“,
говорио је владика Николај.
Ово схватање блиско је и богословској мисли оца Јустина Поповића. За њега је историја човечанства углавном историја духовног пада и борбе између добра и зла. Отац Јустин је сматрао да су политички и војни сукоби само спољашњи израз дубљег духовног сукоба.
„Сви ратови међу народима последица су рата између човека и Бога“,
писао је он.
Овом мишљу отац Јустин наглашава да је најдубљи корен немира у свету прекид односа између човека и Творца. Кад човек изгуби духовно усмерење, све остале вредности губе своје место. Тада се јављају егоизам, страх и борба за моћ. Зато у хришћанској мисли мир није само политички циљ, већ духовни плод.
„Мир је плод правде и истине, а без Христа нема ни правде ни истине“,
говорио је отац Јустин.
У складу с тим, хришћанство не позива само на спољашњи мир, већ на унутрашње преображење човека. Без тог преображаја, сваки политички договор остаје привремен.
Истовремено, ни владика Николај ни отац Јустин нису били наивни идеалисти који су сматрали да се ратови могу у потпуности избећи у палом свету. Они су добро разумели трагичност историје и чињеницу да се народи понекад морају бранити.
Владика Николај је, говорећи о одбрани народа и вере, наглашавао да се та борба не сме водити из мржње.
„Хришћанин може ратовати, али не сме мрзети.“
Ова мисао открива суштинску разлику између хришћанског и чисто политичког разумевања рата. Док се у политичкој логици рат често заснива на уништењу непријатеља, у хришћанском разумевању чак и у рату човек мора да сачува своју душу.
Зато владика Николај упозорава да је највећа опасност рата духовна.
„Није страшно изгубити битку; страшно је изгубити душу.“
Сличну мисао развија и отац Јустин, који сматра да је највећа борба у животу духовна борба против греха.
„Главни рат који човек води није против људи, него против греха у себи.“
Ово схватање у складу је са древном светоотачком традицијом, где је живот хришћанина духовни подвиг и борба. Човек који победи зло у себи постаје истински миротворац.
„Само човек који је победио зло у себи може победити зло у свету“,
говорио је отац Јустин.
За оба богослова мир је нераздвојив од духовног живота. Без покајања, молитве и смирења, мир не може трајати.
Зато владика Николај пише да је мир у суштини дар Божији.
„Мир је дар Божији онима који се Богу приближавају.“
Када човек задобије тај мир, он више не гледа на свет кроз призму сукоба и интереса. Његов поглед постаје дубљи и духовнији. Тако и историјски догађаји добијају другачије значење. Ратови се више не посматрају само као борба за територију или власт, већ као трагични израз духовног стања човечанства.
Зато хришћанска мисао увек позива на духовну обнову као пут ка миру.
Према учењу владике Николаја и оца Јустина, прави мир почиње онда кад човек престане да ратује с Богом и кад у свом срцу пронађе пут покајања и љубави.
Тек тада се отвара могућност да се мир прошири и на заједницу, народе и читав свет.
СПН је недавно писао о томе шта су и други Свети Оци Цркве говорили о рату и миру.
