Свети Сава, духовни отац Срба: Пут од престола до светитељства
Свети Сава, први Архиепископ српски, својим животом и делом утемељио је Српску Православну Цркву, српску државност и духовни идентитет народа.
Свети Сава, рођен као Растко Немањић, био је најмлађи син великог жупана Стефана Немање. Рођен је око 1175. године, у владарској породици која је у то време обнављала и утврђивала српску државу. Од ране младости показивао је склоност ка духовном животу, читању и молитви, што га је постепено удаљавало од световних обавеза које су га очекивале као наследника власти.
Иако је био одређен за управника једне од српских области, Растко је у тајности напустио двор и отишао на Свету гору с руским монасима, где се замонашио у руском манастиру Пантелејмону, добивши име Сава. Његов одлазак на Атос означио је радикални прекид са световним животом и потпуно посвећење Богу.
Пострижење светог Саве (Слика Стевана Тодоровића из 1907, Народни музеј)
Убрзо му се придружио и његов отац, који се такође замонашио под именом Симеон. Заједно су основали (тачније, обновили запустели) манастир Хиландар, који је постао духовно средиште српског народа и један од најзначајнијих манастира на Светој Гори.
После упокојења Светог Симеона Мироточивог, Свети Сава наставио је монашки живот, али је убрзо позван да се врати у отаџбину због сукоба међу његовом браћом око власти.
Повратак Светог Саве у Србију био је пресудан за очување државног јединства. Над моштима свог оца у Студеници измирио је завађену браћу и утврдио мир у земљи. Од тада почиње његова мисија духовног и државног устројства српског народа.
Најзначајније дело Светог Саве било је стицање аутокефалности Српске Православне Цркве. Године 1219. у Никеји је хиротонисан за првог Архиепископа српског, чиме је Српска Православна Црква добила пуну самосталност. По повратку у Србију основао је епархије, уредио црквену управу и поставио темеље канонског поретка.
Свети Сава благосиља Српчад (Народни музеј)
Свети Сава је саставио Законоправило, зборник црквених и грађанских закона, којим је уредио односе у држави и Цркви. Тиме је повезао веру и право, поставивши основу српске средњовековне државности. Као Архиепископ, непрестано је обилазио народ, подизао храмове, мирио завађене и поучавао вернике.
Живот Светог Саве био је испуњен и дипломатским мисијама. Путовао је у Свету земљу, Никеју и друге православне центре, настојећи да учврсти положај српске државе и Цркве. Упокојио се 1236. у Трнову, на повратку из Свете земље.
Његове мошти су пренете у манастир Милешеву, где су вековима биле место поклоњења. Османске власти су 1594. спалиле мошти Светог Саве на Врачару у Београду, желећи да угуше духовну снагу српског народа. Међутим, тај чин не није угасио култ Светог Саве, већ га је само учврстио, учинивши га трајним симболом вере, просвете и идентитета.
Свети Сава остао је у свести народа као духовни отац, учитељ и заштитник. Његово дело обележило је историју Српске Православне Цркве и српског народа, а његов лик до данас представља мерило служења, смирења и жртве.
СПН је раније писао о светим Немањићима - Драгутину, Милутину и мајци им Јелени.
